Join the new world

Поздрав другари, и ви који то нисте!
🙂

У претходном чланку сам покушала да добијем казнени поен, али нисам прекршила ни један закон... Чини ми се. Грешка, знам. Зато ваљда и даље стоји. Или онај који пријављује још увек спава јер због нечисте савести не спава ноћу.
Ево, још једног чланка о стварном животу, па ми покажите и закон где се наводи да не сме да се пише о томе, када следећи пут обришете чланак.
Више о томе овде

Али не везано за то, желим да поделим са вама диван састав на који сам имала среће да налетим. Био је објављен на Башти Балкана, а затим и на Васељенској. Топло вам га препоручујем.



„Моја земља Србија је место као ни једно друго на свету. То је јединствена земља јединствених људи, негде на граници Истока и Запада, у шареној и питомој природи умерене и лепе климе. Кад је гледаш са висина небеских, кад је гледаш са облака, она је тако љупка и шармантна, шарена и сва у малим нитима ткања ситних њива различите боје и лепоте. Брежуљкаста и питома, од равне Војводине до бреговите Шумадије, она одише једном умереношћу и лепом природом коју би свако пожелео.

Моја земља Србија носи лепу природу на себи и има лепе људе у себи. То је моја отаџбина, земља коју су ми оставили оци и њихови очевиу наследство.

Оставили су и нас да водимо земљу и живимо на њој. Оставили су нам и комшије и рођаке, и друге људе. А људи су овде лепи и згодни, али неумерени. Страсни и жељини свега губе своју физичку лепоту у сталној потрази за срећом у забави и брзини живљења. Моја земља Србија има лепе људе који живе напето и стресно у лепој природи око себе. Због тог немира који их прогони они не виде лепоту природе око себе.

Моја земља Србија има мале градове пуне људи и велика празна села. До јуче смо сви живели на селу а данас у граду. То је ипак и даље сељачка земља људи са села који живе хаотично по неуређеним градовима у потрази за личном срећом док им је душа остала на селу, уз поток над којим се нагнуо храст који чува песму славуја. Док мој земљак слуша популарну музику у градским кафанама и сплавовима његова душа чезне за појем славуја. И пресијавањем рибе у потоку. И за излежавањем по мирисном сену. И погледом на жито које је родило и овце по пашњацима. Очи не виде али душа и гени памте. Тако каже моја бака.

Моја земља Србија споља изгледа мирно али у себи живи немирно. У њој све ври и кува од људи и њихових ћуди. Она носи људе снажне воље и јаких страсти који изнад свега цене своју независност. Она је земља слободарске традиције и љубави за слободом у којој већина живи под стегом власти и околине. Зато је моја земља Србија тако напета и нестабилна земља. Ипак то је моја домовина, другу домовину немам, осим ако се не иселим.

Али моја земља Србија чува једну велику тајну. И благослов. То је скривено у оним малим невидљивим људима благе нарави и праведног живота, то је скривено у нашој традицији и нашим жртвама које смо дали кроз историју, у Косовском завету крви који смо положили за веру. Зато нас и нешто Велико чува кроз векове и одржава наспрам јачих и већих народа. Та велика тајна је записана у нашим манастирима и богомољама, у молитви, на гробовима крајпуташима, у камену међашу, у ручним радовима, на сликама и у народној музици. То је тајна коју ми откривамо по речима мога деде када остаримо и када схватимо да наши мали животи нису ништа наспрам великог живота једне нације.

То је тајна коју не разумеју нови народи и странци из земаља без историје. Народи који имају земљу али немају историју. То је оно што нас држи кроз векове историје, што нас води и кроз таму и кроз светлост, то је она дубока и трајна вера, то је наше родољубље, то је моја земља Србија којојм се поносим и којој припадам.“