Монолог за ноћну стражу

Day 1,139, 19:07 • Published in Serbia Serbia • by The Other One

Погледао и последњи коментар, последњи чланак...

Logout…
Shut down…

Али не... Не да ми ђаво мира...

Опет сам се за*ебао и упалио рачунар...

Прошао је дочек 2011. године... Хех... А мени ничег лепог у свему томе. Беспотребна еуфорија, прецењеност упућених лепих жеља, сам осећај да је дружење у тој ноћи комерцијализовано и банализовано... Админ изгледа постоји и у стварном друштву, латентан ,прозиран и само неком из тупог угла,није јасно да нам други кроје животе. Други нам постављају правила, ми се играмо како можемо и умемо. Нема ту филозофије велике...

Не волим славља. Рођендани ме учине за годину старијим, свадбе ми односе пријатеље, усмеравају их на неке друге путеве, ка неким другим местима, где ја још нисам кренуо. Нити ћу... Зеленоока се није јавила ни ове године... А и што би? Ваљда јој је јасно да сам постао још празнији од онога што сам био – реч, без икаквог дела. Не, да се не лажемо... Нисам ја матор, само се тако осећам... Као какав старац који чека судњи дан.

Ипак... Понека чар живота још увек гаји дете у мени... И тада се покренем...

Да, удаљио сам се од друштва. Досадило ми је да ми један цимер стално кука, иако му ништа не фали и да други спава по цео дан. Спавање? Ја сам више за ону верзију „ухвати дан“. И док се остали из друштва свађају и мире са својим девојкама, гањају за неки крес са својим „комбинацијама“, ја седим овде, за рачунаром, дистанциран од свих тих ствари. Гунђам, као и они мени да се манем виртуелног и да живим живот.

А ја... Па мени су постали људи у овој игри некако дражи од ових које познајем са посла, тренинга, из кафане... Поготово они оживели линкови са скупова, који су ми осмехом ведрили лице. То је за мене празник... Те празнике волим... Чак бих волео да упознам неке ли(н)кове који ми нису баш драги. Ето, можда се речју овде нисмо разумели. Можда се они или ја нисмо довољно добро словом изразили, а можда чак и исто мислимо, али се нисмо разумели добро. Људима треба дати шансу, за то сам први...

Волео бих да упознам Админа... Вероватно му је ћале крајем осамдесетих био један од оних који је на бувљаку у Шапцу продавао батерије од 1,5 волти или вати (никада нисам разлучио шта је правилно) и којекакве друге ситнице, успутне, мање битне у животу. Ваљда је као клинац пролазио кроз Србију и негде око Београда уочио плантаже воћа и стада крава у Војводини... Можда се лоше сећао... Но, да не тупим о том момку... Послао ми је пар игм, али му нисам одговарао... Не познајем га до неког румунског скупа... Само, свака му част - да њега нема, ни нас овде не би било, ма какви да смо...

Меланхолија ме ја благо обузела.Или можда збуњеност... Бојим се да је оно мало детета у мени ова игра неком миграцијом пренела у пубертетлију... А сваки пубертетлија би више волео да је адолесцент, јер то је период када се пубертетски снови остварују. Анализа... Постао сам еФројд, када сам себе анализирам кроз игру... Ваљда тако треба и да се схвати мој покушај... Ма читали сте претходни чланак, да се не лажемо... Нисте можда кликнули на дугме VOTE или оставили коментар , јер нисам ваша опција, но и то је небитно... Битно ми је да овде могу лакше да се изразим него у СЖ... Можда понекад исхитрено и импулсивно, али такав сам, против тога не могу...

Да ли бих Вас напустио? Да, али зеленоока се не јавља, ево, проверио сам од пре пола сата...

Да ли бих некоме фалио када бих отишао? Не знам, можда... Неко време, а онда би заборавили и да сам постојао... Да се не лажемо... Можда би се неко и сетио кат-кад да је постојао неки Други који је лапрдао, био помало превише свој и Ваш...

Да ли ми би сте ми Ви фалили? О, да... Али не као она сад...

МПД

login...