Виртуелна љубав...

Day 1,097, 11:17 • Published in Serbia Serbia • by The Other One
Музичка позадина… Лакше ћете схватити...

***

Не волим недељно поподне, поготово у јесен. Још када обучем своју „кућну ношњу“, у којој изгледаш као неуспела криза средњих година у тридесетој и када се завучем у ћошак, где је мој излаз у свет..... Да, опет ћу недељно поподне провести у виртуелном свету, а опет... Бићу у ћошку, непомичан за остатак стварног света...



И та боја зида који је испред мене. Мастило плава. Или се бар тако звала педесетих година, кад је била у моди. Сваки пут ме подсети да сам већ једанаест година подстанар, да не могу себи ни педесет посто живота да креирам. Не, то није то.

Не волим што већ годину дана слушам исту листу са компа. И што је најгоре, немам осећај да је време стало. То бих још и могао да прихватим. Мало застарелог рокенрола за вечну младост око мојих очију. Међутим, овај пут ме спречава физичкохемијска реакција да уживам у својој илузији да је виртуелни свет савршен. Не, то није то. Никако није.

Не волиш што не пуштам шишке да иду својим путем, као што раде неки градски шминкери... Па лутко, моје шишке су отишле својим путем... Давно...
Не волиш што сам ћелав. Види, увек је,по мојој процени, боље бити ћелав, него проћелав. Не, не плашим се да му уши доћи до изражаја!



Не волиш што флертујем са колегиницама на послу, девојком из трафике преко пута моје зграде, са распуштеним бруцошкињама у маленим кафанама где свирају тамбураши... Не волиш ни тамбураше...

Не волиш што флертујем и са шареним рибама са Егзита? Па ти не волиш ни Егзит, ни Бир Фест, ни Фестивал уличних свирача...



Не волиш када флертујем ни са виртуелним девојкама на чету... Не волиш ни овај мој виртуелни свет...



Лутко, ма све је то безазлено... Ја не флертујем својим ушима, која и без обзира што штрче, знаш да су секси... Не флертујем ни својом босом главом, ни тастатуром или нежном песмом... Флертујем мозгом... Трезним, ако икако успем... Некад... Флертујем мислима, јер увек некако замишљам тебе...



Највише мрзиш кад ти кажем да те волим. Тад обично нисам поред тебе. И тад ме обично необично мрзиш. Зато што ти то уопште и спомињем...

А ја те замислим тада... Како се погледаш у огледало, јер то је један неодољиво гледљив одраз и како наивно верујеш да је против мене то довољно. Довољно је... На тај моменат..



Јер следећег момента не знаш да ли ме мрзиш или волиш, јер као што си рекла, ја сам једина особа поред које се осећаш нормално, а скромно, а тврдиш да ја сам нисам нормалан. Рекла си и да видовита Зорка, Бранка или она трећа, како већ беше, нису ми ни принети, јер увек, пре свих, знам шта свима треба...... али никад им то не дам.... Да... И увредио сам се када си ме молила да тако вредан дар од Бога користим за добро свих вас несрећника који сте силом неприлика повезани са мном. И то савршено смиреним тоном и хладним погледом... Хех... Твој поглед... Вечито пролеће сија из тих окица... Али... Када се наоблачи, покиснем само ја...




А ја...? НЕ! Не волим те! Не волим те, али када то кажем мислим на љубав коју осећам према теби. То значи да те волим више него што треба волети неког коме те речи нисам имао прилику да кажем све ове године...

И пусти мене да будем у свом виртуелном свету... Овде ми то нико није показивао ни доказао да ме воли... И не занима ме, нећу да знам да ли неко ко стоји иза неког линка воли то што стоји испрод мог ника... Барем, остаје ми да се томе надам... Виртуелна љубав се лакше преболи...

Шта ме питаш? Зашто Други? Ех, лутко.. Па овде сам други човек...