Valhala! U rukama bogova...

Day 3,128, 02:41 • Published in Serbia Serbia • by Stargazer89

Huk talasa iza mojih ledja. More peva neku svoju pesmu. Slepo je za ono sto se desava na njegovoj obali. Slepo je za ranjene i umiruce, za komade metala koji su nekada bili macevi i sekire, za leseve onih koji su prkosili smrti. Ostace ono jos dugo posle nas. Mnogi su stradali na njegovim obalama, mnogi su zavrsill u njegovim dubinama. Severnjacka srca zaigraju kada cuju njegovu pesmu. Kako se odupreti njegovom pozivu? Nismo uspeli. Noseni njegovim vetrovima i talasima, dosli smo u ove zemlje. I sada, niko od nas se nece vratiti iz njih.

Nas jarl je pao medju prvima. Toliko je bio zestok nalet njihovih ratnika na njegovu gardu. Nakon jarlove smrti, borili smo se neorganizovano. Grupice boraca su odolevale neko vreme, ali smo ipak bili osudjeni na propast. Povukli smo se do mora, samo da bi se nasli u klopci. Stojim, ukopan u mestu. Niko nije preziveo. Torbjorn lezi na ledjima, a iz glave mu viri rep strele koja mu je probila slepoocnicu. Moj otac lezi iza mojih nogu. Svi su oni prihvatili ruke Valkira. Sada je na mene red.

Nakon sto sam ostao poslednji preziveli, neprijatelji su zastali. Stajali su naspram mene, u igri macke i misa. Znali su da nemam kud. Kezili su mi se, izazivali me da napadnem. Bio sam nepomican. Odlucio sam da branim ocevo telo, sve dok imam dah. Navrle su mi suze na oci, dok sam ih netremice posmatrao.
"Dodjite krvnici!", pomislio sam. "Moje koplje vas ceka!"

Uto, zacu se rog. Ratnici se povukose par koraka u nazad, a onda se razdvojise i napravise prolaz. Na nekoliko desetina koraka, uocio sam priliku koja se kretala ka meni. Kako se priblizavala, shvatio sam da se radi o starcu. Odeven u krzna, izgledao je otmeno. Nekakav gospodar. Jedino sto je narusavalo tu sliku, bio je stap u njegovoj desnoj ruci, kojim se sluzio kao osloncem. Polako je dosetao do mene, i zaustavio se na metar. Da, bio je u dometu mog koplja. Obojica smo to znali. Ali smo, isto tako, znali da ga necu napasti. Stajao je bez straha, prkoseci godinama. Sigurno je video vise od pedeset zima...

"Ja sam jarl Harald", obratio mi se. "Kako je tvoje ime?"
"Zovem se Magnus, sin Arnov", rekao sam nakon par trenutaka.
Harald je pogledao iza mene, u bezivotno telo , a onda je upravio svoj pronicljiv pogled ka meni.
"To je telo tvog oca? Njega branis?" Samo sam potvrdno klimnuo glavom.
"Posmatrao sam te. Ubio si trojicu mojih najboljih ratnika. Cini se da tvoje koplje ne promasuje!" Nista nisam odgovorio.
Starac me je gledao jos koji trenutak, a onda se okrenuo svojim ratnicima i uzviknuo: "Ovo je Magnus, sin Arnov! Veceras je pod mojom zastitom! Napravite lomace i sahranite pale ratnike kako dolikuje!"
Okrenuo se ka meni, a ja sam jedva procedio kroz zube: "Zasto? Zasto si me postedeo?" Rasirio je ruke i rekao mi: "Tvoj zivot je sada u rukama bogova! Pomozi im da sahrane ove ljude. Sahrani svog oca. Kada to zavrsis, pridruzi mi se na veceri. Cekace te mesto za mojim stolom."
Zatim se polako udaljio odatle, ostavivsi me u cudu.

Kada sam dosao sebi, legao sam pored tela mog oca i zaplakao. Oko mene, ljudi su vec poceli da pripremaju lomace.
"Oce, danas nisam zasluzio Valhalu! Izneverio sam te, oce!", pomislio sam. Onda me je nesto preseklo u stomaku, i poceo sam da jecam. Umor me je konacno savladao. Sklopio sam oci i utonuo u san.


- Valhala! Han till Ragnaroks! -

- Valhala! -