Join the new world

eRepublik, ova nova verzija koja ne može ni prineti staroj, je kao što svi znamo sačinjen od starih i neaktivnih igrača (ponosni član istih) i novih, aktivnih igrača koji su kao i svi mi stari na putu da vide koliko je ova igra sada trula. Nekolicina stare klape, koja je nekada žarila i palila je još uvek tu, i priča našoj novoj bratiji priče o čojstvu i junaštvu pokojnika.

Ne znam ni sam kako, jednostavno se desilo. Kada je nestao sam ZID, ono u šta smo gledali svaku, ali skoro svaku noć, nestalo je i oduševljenje. Nastvljao sam da igram nekako pokušavajući da slikice igrača i tenkiće i sve, u svojoj mašti pretopim u stari dobri zid. Izgleda da ni drugima nije išlo. Postali smo "neaktivni", hrpa elektronskih zombija, samo work i train, nekad ni to. Sama ta magija je jednostavno isčilela, pretvorila se u maglu pa se podigla sa naše zemljice eSrbije. Ponekad se kao večeras ulogujem, pa malo čitam, malo gledam, pa me uhvati nostalgija. Pisao bi i ne bi pisao, pa se lomim sam sa sobom, razmišljam...

Večeras je ipak bilo da pišem. Autoboti su živi, okupili su se večeras, nazdravlje im piće i da popiju i za mene. To mi je jedina želja za večeras. Ovo je neki bledi pokušaj da budem uz njih, čisto da pokušam da svoju energiju upletem sa njihovom, ovako na daljinu. U Srpskoj Atini je lepo vreme, vedro, nadam se da će moždani talasi putovati bez smetnji. Pozdravljam sve, i sećam se doživljaja i akcija, i opijanja sa njima. Pozdravljam Optimusa, kao vodju, Ogija kao glavnog dezinformatora u univerzumu, Mobb-a kao vrhovno zlo u istom tom univerzumu, IvicaSR kao dečaka lavljeg srca (i vatrenog uma), Crimson Phoenix-a kao Kuma svih Autobota, Vladu Undera kao web džedaja, Galitzine kao Blura (najbržeg ikada) , i sve ostale, zna se ko je ko 😉

Pozdrav i za sve one koji su strukturu eSrbije činili time što je bila. Pozdrav za Cucu, dečka sa najvećim srcem na celoj divnoludoj planeti, Meptabu-romantičnom ludaku, Kuke-Klan Lideru, Marko-Ville - Kudzo, Bandiju-Dečko sa živcima, i mnogima drugima, ne zamerite ako vas nisam naveo. Nedostajete mi svi, ali nema se vremena, rado bih četovao kao nekada sa vama.

Čega nema, bez toga se mora (ili kupi kod kineza), i u međuvremenu pisaću vam nešto. Nešto što sam možda već pisao, možda i nisam. Uglavnom stari čitaoci, ako ih još ima aktivnih, će uživati.


A&D

Mrak se spuštao na polje gde je založio svoju logorsku vatru. Nije bilo hladno srećom, ali hladnoća iznutra ga je jela. Trenutno je bio begunac, i nije mu se dopadalo. Gledao je u vatru, iskre su mu bile čarobne. Poletale su sa užarene vatre, dostizale svoj zenit, a zatim se gasile. Takvi su i ljudi, misao mu je proletela kroz glavu.Setio se događaja koji su ga doveli dovde, setio se Saše i Teodore, njihovih roditelja. Događaji su se ređali jedan za drugim.

To veče mu se nije izlazilo, nije imao volje jednostavno. Ali Saša je navaljivao. Pričao je o izlasku kao o najlepšoj stvari na svetu. Pominjao je mlade i lepe devojke, muziku, igranje uz nju, poglede, druženje sa ljudima njihove sorte. Jako je hteo da izađu zajedno. Slušali su metal, bili su metalci. Zavijeni u crno, sa ozbiljnim mislima od granita u njihovim mladim glavama. Krenuo je sa njim. Nije hteo da zavrne svog druga, video je da mu znači. Bili su u njihovom omiljeom lokalu, slušali od prve do poslednje, pesme koje su jako voleli. Krenuli su kući posle toga. Nisu imali sreće sa lepšim polom, izgleda da nije bilo njihovo veče. Do Sašine kuće put je bio zamračen, nekih 300 metara do same kuće. Živeo je na kraju grada, dok su stigli do tamo kiša je već počinjala. Zakoračili su u mrak. Svakim daljim korakom im se činilo da se oluja pojačava, grmelo je i pucalo kao nikada. Tanki bičevi munja su kadkad proparali nebo, kiša je jačala. Sašina riđa kosa se slepila uz njegovu pravilnu lobanju. U jednom trenutku kada se okrenuo da mu nešto kaže munja je proparala mrak. Sašine zelene oči su , kako se njemu učinilo zasjale. Pričali su o nekim nebitim stvarima, svakodnevnim, običnim. Iz ćaskanja ih je trgla spoznaja neke prilike tamnije od mraka, kojoa se ocrtala pred njima. Ne bi ga ni primetili, zaneseni razgovorom, ali osećaj nečijeg prisustva je bio toliko jak.