Lični neuspeh i jedna molba

Day 1,069, 07:09 • Published in Serbia Serbia • by Lukaz

Pozdrav svima,

Voleo bih da zamolim sve svoje prijatelje da ne glasaju za mene na predstojećim kongresnim izborima. Nažalost neke stvari su se promenile u mom viđenju našeg društva i u ovom trenutku više nemam nikakvu želju da budem kongresmen. Ovo tražim od vas iz dva razloga.

Prvi je taj što sam borbu da SDF održimo u Top 5 video kao lični izazov, i na žalost nisam uspeo u tome. Smatram da oni definitivno sadašnjim radom zaslužuju da budu na jednoj od liderskih pozicija. Takođe imam i dosta prijatelja tamo, kojima sam obećao da ću uraditi sve što mogu da bi im pomogao. Uljuljkan jučerašnjom pozicijom, verovatno sam propustio da maksimalno pomognem, smatrajući da su sigurni. Pogrešio sam. U intervalu od 02 do 09 2kliktaši su uspeli da ih preteknu, i time ih izabacili iz igre za ove kongresne. Ovom prilikom čestitam i dvokliktašima, siguran sam da je dosta rada uloženo u ovaj rezultat.

Drugi razlog je taj, da se politička scena, u kojoj se krećemo pretvorila u nešto što se meni nikako ne sviđa. Nemojte me pogrešno razumeti, ne smetaju meni toliko svađe već činjenica ko se svađa. Oduvek smo imali ljude koji jačim komentarima provociraju svoje političke neistomišljenike ali i ljude koji su davali kritikama i formu i suštinu, ljude čija reč se ovde nije pojavljivala da posvađa ili uvredi već da istakne nešto što je ta osoba videla, a čemu bi trebalo posvetiti pažnju. Oduvek sam cenio najviše takve ljude koji su mi privatno prvo skretali pažnju na greške, izbegavajući javnost, i čuvajući ga kao zadnju alternativu. I tada sam znao da u svakoj političkoj stranci ima ljudi kojima je bitnije da se nešto odradi kako treba zbog Srbije od glasača i članova, zasluga i uticaja. Ali polako ali sigurno, ti ljudi su popustili pod naletom glasnih, divlji su isterali pitome, sve se svelo na formu, suština je ostala negde daleko iza nas. Sve je lakše i lakše bilo reći teške reči, optužbe bez dokaza lete na sve strane. Ređaju se funkcije, medalje, ističu se doprinosi... Jagnjeća brigada opet jaše...

E sad ne znam da li znate legendu o jagnjećoj brigadi. Za vreme stare Juge, kada je drugi svetski rat završen, grupa funkcionera, zaslužnih u ratu, su morali dobiti nešto za svoj trud za vreme rata. I tako su ih skupili na gomilu i jagnjeća brigada je rođena. Obilazili su sela i zaseoke, da nadgledaju napredak, i u svakom selu u kojem bi stali jedno krdo mladih jagnjića bi nestalo. Čisitili su stolove bolje nego bojište za vreme rata... A ono što je još gore, filozofiju da treba uraditi sve kako bi se neprijatelj porazio, su preneli na političko borilište. Samo sada neprijatelj nije bio okupator, neprijatelj su bili ljudi koji ne misle kao oni. Što je po njima greh.

U poslednje vreme vidim sve više ljudi koje do juče nije interesovala politika, uključuju se u istu, da bi ostvarili svoja prava. Svako traži neku pravdu. Sve se više čuje - a meni? a ja?, a sve manje a Srbija?... Možda nas je dugo igranje ove igre razmazilo. U V1, ja nisam imao para da udaram svaki dan sa pucama. I nisam se nikom žalio, niti vikao da je moje pravo da udaram. Za prvih godinu dana igranja dinara nisam uzeo od države na ime neke pomoći ili tako nečeg. A i posle toga kada sam uzimao, uzimao sam za jedinicu, koja bi se borila za Srpske interese. I uvek mi je pravilo, nam je pravilo bilo, koliko dobijemo potrošimo minimum duplo...

Ali ne treba kriviti nove generacije. Sistem vrednosti je postao takav da je najnormalnije reći DAJ. Ili Kako bre nema... Ma to ste sve vi pokrali... Voleo bih da imam 10k zlata, pa da delim svima. Ali nemam. Tačnije da nemam prijatelje ne znam s čim bi i ja udarao. Ali znam da ne bi kukao što nema.

S druge strane, razumem sve koji se žale na nepravdu. Ipak ne boli malo nego nepravo... I mi smo ljudi, pa pogrešimo. Ali nikada nisam odbio da ispravim svoju grešku ili pak sa druge strane bežao od toga da objasnim zašto radim kako radim...

Previše me zanela priča o svemu ovom, pa da se vratim na suštinu. Razočaran sam u stanje, a najviše u sebe. Nisam dovoljno radio na tome da se stvari poprave, da otklonim ono što mi smeta, ili pak da ga marginalizujem. Ipak od sebe treba krenuti. Zlo triumfuje kada dobri ljudi ćute. A volim da mislim da sam dobar... Svi mi znamo da se pametni ljudi prilagođavaju svetu, dok budale menjaju svet prema sebi. Ja sam možda budala, ali ću pokušati da promenim ovu sliku.


Na kraju da se zahvalim i izvinem Desertu, koji je kao prijatelj dao šansu za ulazak u kongres meni, a ja ga evo na ovaj način razočaravam. Znam da si mogao dati ovo mesto nekom drugom, ko bi ispunio obavezu i istrčao ovu kandidaturu kako treba. Ja jednostavno ne mogu.


Na kraju mi je ostalo samo da sutra promenim avatar, skinem ovaj koji toliko volim i da se i na taj način odreknem tog mesta... A već od prekosutra da vidim šta mogu da uradim, da bi mi više prijalo igranje ovde...


Tužni pozdrav

Lukaz