Još jedan izborni dan

Day 1,629, 14:58 • Published in Serbia USA • by gid1

Proveo sam izborni dan u Srbiji (da, ne spominjem za početak eSrbiju) u selima iz kojih potičemo supruga i ja. Tačnije petog uveče smo bili u selu moje supruge, i već tada sam se smejao u sebi pričama njenog dede o predizbornoj kampanji koja se u selu vodila. Naime u subotu samo došlo je tri čoveka kod dede kući, na kafu i rakijicu, da ga pitaju za koga će da glasa. Nakon što je odgovorio da neće ni da izadje na glasanje, a oni naravno uočili da je odličan plen, pozivali su ga da dodje na neke njihove proslave gde peku jagnjiće i prasiće, provaljivali raznorazne planove kako "ovo sada što se radi ništa ne valja" ili "ako se promeni tek neće da valja" i objašnjavali kako bi im život u selu učinili dosta boljim ali da im je za to potreban dovoljan broj glasova pa ako bi on hteo da im pomogne da dobiju na izborima oni bi mu izašli u susret oko svih pitanja koja ga muče. Kad su videli da ne uspevaju da mu promene mišljenje, jedan izvaljuje kako su obezbedili svima koji ih podrže po 2 hiljade dinara, i rekli da mogu da mu srede da bude pored biračke kutije što bi mu donelo još 3 hiljade.

Samo što je otišao prvi, eto drugog, pa trećeg. Popodne odlazi do centra sela i tamo ga stari poznanik pita "Jel dolazio neko danas kod tebe za glasanje?" - "Jeste" odgovori deda... - "A, onda ništa..." - "Zašto" začudjeno će deda. "Pa ja nemam 2 hiljade dinara, naša stranka deli samo po hiljadu, a i to ne znamo odakle ćemo da obezbedimo. Svi koji rade u inostranstvu su kod ovih drugih." - "Pa dobro, ko ti kaže da sam ja prihvatio njihovu ponudu?" upita deda. "Pa što ne bi? Ti posle glasaš za koga hoćeš, a u državi ionako ništa osim možda vlasti se i neće promeniti."

U suštini u celom selu se deli pored obećanja novčana nadoknada za glas, ili nekakve druge usluge, tipa "izoraću ti njivu za džabe"... Sve se radi u maksimalnoj tajnosti ali tako da nema onih koji ne znaju za tajnu. Niko se ne buni jer su svi umešani! Savršeni sistem. Krenuli smo odatle, ja duboko u sebi uveren da ću na sledećem ćošku naići na čoveka od 120kg sa vojvodjanskim naglaskom i natpisom "Hamster" na čelu. Predrasude su čudo...

Kasno uveče stižem u svoje selo i žurim da ispričam svojim roditeljima kako se to zaostalo radi u selu moje supruge. Bukvalno ismevam i ljude i izbore, do granica nervoze, kad odjednom postajem ljut što živim u takvom svetu. Smirim se posle, nervoza neće promeniti dogmatiku društva u kom živimo. Srbi su navikli da na taj način postižu rezultate. Da ne povučem u sebi paralelu sa eSrbijom jednostavno ne mogu.

Moje selo je nešto bliže gradu sa više mladog sveta, normalno je očekivati da se ovakve stvari ne dešavaju inače bi se to pročulo očas posla. Znam svakako po priči majke da već mesec dana dolaze ćaletovi "školski" koji su završili u ovoj ili onoj partiji, da ga obidju pošto je bolestan, a nisu ga dugo videli, i priupitaju ga za koga će da glasa, onako uz reč naravno, glavna svrha dolaska je poseta bolesniku, pa da ako pokaže neodlučnost uspeju da ga raznim obećanjima prevuku na svoju stranu. Ebiga, sela su male sredine, tu svako svakog poznaje i to se smatra regularnom predizbornom kampanjom, ali za novčane ponude i usluge još nisam čuo, jednostavno ljudi ubedjuju druge ljude u neku svoju priču i to je to.

Na dan izbora slavimo, kao i mnoge porodice u Srbiji. Računamo neće nas niko uznemiravati. Parkira se auto ispred kapije, izlazi nepoznata devojka (čuj, ne poznajem devojku iz svog sela, zardjao sam!), i kreće da zove. Izlazi moja baba, osamdesetpetogodišnjakinja sa dva štapa, a devojka na kapiji započinje priču. "Dobar dan baba. Jel su tu vaši mladji?" - "Nisu dete (rekli smo već babi da kaže da nas nema), Otišli na neku slavu..." - "Vi me verovatno ne poznajete. Ja sam iz te i te kuće, išli ste s mojim dedom u školu njega verovatno poznajete. Došla sam da vas pitam jel ste već išli na glasanje?" - "Nisam dete, vidiš da idem sa dva štapa, daleko mi je, to je za vas mladje da vama bude bolje, moje je odavno prošlo..." - "Ma ništa ne brini baba, ja ću da te odvezem i dovezem nazad ako hoćeš, samo da dodješ" - "Ma dete, pusti to, ne znam ni za koga bih glasala, ne vidim dobro i drhte mi ruke, ne mogu da potpišem" - "Ma nije ni to problem, reći ću ti ja samo koji broj da zaokružiš, brojevi su veliki ne možeš da pogrešiš a ne moraš da potpišeš, možeš i prstom..."

Natezanje se nakon 5-6 minuta završilo, naravno videvši da je baba ostala pri svom devojka se povukla prihvativši nevoljno da prenese pozdrave svom dedi i produžila. Ispratio sam pogledom kroz prozor kako zaustavlja auto kod naredne kapije u komšiluku, u sebi razmišljajući koliko zaista čovek može da padne nisko. Nije se niko više zaustavio u toku dana, ali u selu i imamo samo jednu zastupljenu stranku dok su sve ostale ogromna manjina. Razume se i na koji način je ta stranka većinska. Nakon svega ovoga dolazi komšinica koja prenosi da u centru sela neki tamo dele pivo alkosima ispred prodavnice ako glasaju za njih. Povukao sam se, nema potrebe da slušam dalje, mogu samo da nabijam sebi krvni pritisak, delom zbog sistema u kom živimo, delom što mi je dokazano na delu da moje selo nije ništa bolje od supruginog, a tako sam nameravao da je prozivam! 🙂

Ako tome dodam da je u gradu u kom živim direktorka komunalnog koja je inače supruga mog kolege s posla, morala da se učlani u vladajuću lokalnu stranku kako bi izbegla pretnju da ostane bez posla što je informacija od pre pet dana, ne mogu bre više!

Zašto ovo pišem ovde? To smo mi, isti ljudi, na istoj osnovi bazirani su nam ideali, po istim principima se vodimo. Jednom u četri godine se održavaju oni RL izbori, a mi imamo po jednog kupca glasova na svakom ćošku. Po kom se osnovu onda ovde bunimo? Ako su ljudi u stanju da prodaju svoju RL budućnost koliki je teško prodati glas u igri za koju više nikog i nije briga?

Ako ništa potvrdjen mi je i opkoljen bedemom stav da je demokratija velika laž! Vladavina većine ne podrazumeva vladavinu većinskog mišljenja, već većinu skupljenih glasova i tako će ostati zauvek. Uvek će pritom podrazumevati ugnjetavanje manjine, koja gle čuda možda i nije manjina, samo nije uspela da "kupi" dovoljno podrške. Menjaće se sistem kupovine. Ionako se uveliko trguje "pravima manjina", "pravima žena", "pravima lgbt populacije". To što pripadnici ovih grupacija misle da političari brinu za njih i prema tome ko više brine o njima rasporedjuju svoje glasove dok se oni smeškaju u foteljama i broje, upravo je to prodaja o kojoj sam pričao prethodnih dana u eSrbiji. Svi smo mi pripadnici neke grupacije, dok nam političari kupuju glasove iza ledja, podržavajući jednu ili drugu. Zar nema načina da kažemo dosta!? Ja polako gubim nadu...

Ličnosti i scene iz članka nisu izmišljeni, ali su doradjeni i uklopljeni u tekst tako da je suština stvarna. Svaka sličnost sa stvarnim eLikovima je slučajna!