Join the new world

English:
Nadežda Petrović (Serbian Cyrillic: Надежда Петровић) (Čačak, Principality of Serbia, 12 October 1873 — 3 April 1915, Valjevo, Kingdom of Serbia) is considered the most important Serbian female painter from the late 19th and early 20th century.

The fine art of Nadežda Petrović, our most important artist from the beginning of the century, introduces Serbian art in the courses of contemporary European art. Owing to her spirit which from small Serbia longed for modern world and thanks to favorable circumstances that she could go to school and visit fine art centers of Europe at the beginning of 20th century, her painting mostly kept up with European expressionism, impressionism, fovism and sometimes it was close to, still not famous, abstraction. In her best works of art large areas dominate as well as her favourite bright reds and complementary green. A love for colours creates a coloration whirlpool where, apart from others, fovistic violet, blue and black are emphasized. Strong strokes of the brush, wide and thick paste applications sometimes change the canvas into a dynamic relief surface. She liked to paint portraits and landscapes, and her patriotism could be seen in a frequent choice of subject from the national history and in picturing people and regions of Serbia.

The work of Nadežda Petrović, on the whole, radiates passionate expression, strength and courage of this unique woman – painter from the Balkans. School education in Munich, visits to Paris and Italy and constant coming back to traditional Serbia left an impression on her canvases, so that her opus can be divided into several periods which have been defined by the experts of her work (PhD Katarina Ambrozić, the author of her monograph, PhD Stanislav Živković and others): Munich period (1893-1903), Serbian period (1903-1910), Parisian period (1910-1912), War period (1912-1915).

---

Српски:
Надежда Петровић је најзначајнији српски сликар с почетка века. Иако је тематски остала верна националном, стилски се потпуно окренула савременим токовима европске уметности. У односу на остале наше уметнике ишла је знатно испред свог времена - сигурно да је и то један од разлога што од својих савременика није била добро схваћена, а у једној традиционално патријархалној српској средини. Надежда је била у стању да све прикаже бојама: широким гестуалним потезом четке; јаким бојама и изузетно јасним и звонким колористичким односима светлих и тамних партија, без међутонова; густим пастуозним намазима, некада скоро рељефастим; са бојеним акцентима на лицима, ношњи, крошњама и стаблима дрвећа, на узбурканом небу; Проучаваоци њеног дела, а пре свих др Катарина Амброзић која је и писац монографије о Надежди Петровић, поделили су њено стваралаштво у 4 периода и то: Минхенски период (1898 - 1903), Србијански период (1903 - 1910), Париски период (1910 - 1912), Ратни период (1912 - 1915). Стилски Надеждино сликарство углавном припада експресионизму, мада се у појединим периодима на њеним сликама могу препознати и друга стилска опредељења као што су импресионизам, симболизам и фовизам.