Join the new world

Поздрав суграђани

У овом чланку ћу обухватити две теме:
-крај средњовековне Српске државе и
-средњовековну Босну .


Крај средњовековне Српске државе и пад под османлијску власт

Након Косовске битке, Србија је изгубила владара и претрпела озбиљне губитке. На власт долази малолетни син кнеза Лазар, Стефан Лазаревић. Он је уз помоћ мајке Милице (након што се замонашила она узима име Евгенија) владао од 1389. до 1427. године.
Цена којом је након Косовске битке независна Србија сачувана је била:
-Србија је морала слати помоћне трупе у турским освајањима
-Лазарева кћерка Оливера је морала да оде у Бајазитов харем (што се испоставило као добра ствар, зато што је Оливера имала велики утицај код Бајазита).

Стефан Лазаревић

Стефан је рођен у Крушевцу 1377. године. и био је најстарији од својих седам браће и сестара.
Након очеве смрти долази на власт. Као османлијски вазал се борио у биткама на Ровинам, код Никопоља и Ангоре.
Крајем 1403. године ступа у вазалске односе са Угарском и од згарског краља Жигмунда добија на управу Мачву, Београд, Голубац и Сребреницу.


Битка код Ангоре

Велику промену прилика у Малој Азији и југоисточној Европи, изазвао је продор Татара под вођством Тимур-Ленка, једног од највећих војсковођа у светској историји. Његов продор у Малу Азију, приморао је Бајазита да окупи своје снаге и покуша да му се супротстави у великој бици, до које је дошло 28. јула 1402. године, недалеко од Ангоре (данашња престоница Турске Анкара).
У њој су отоманске снаге доживеле тежак пораз, а сам Бајазит је са једним од синова (Мусом) заробљен и већ идуће године је умро у заробљеништву. Главни разлог отоманског пораза, лежао је у издаји муслиманских снага из Анадолије, које су на почетку битке прешле на Тимурову страну, незадовољне Бајазитовом владавином.
Ово је омогућило Тимуровим снагама да разбију Бајазитово лево крило и опколе његов центар, у коме се налазио сам султан са својим јаничарима (њих око 10.000). На десном крилу, налазили су се Бајазитови вазали, међу којима су били Ђурађ и Гргур Бранковић, Стефанов брат Вук и сам Стефан, који је уједно и командовао тим крилом.
Он се нарочито храбро борио, што је изазвало дивљење и самог Тимура, који је чак наредио да се Срби пропусте и дозволи им се да напусте бојиште. Према савременим изворима кнез Стефан је са својим људима, којих је по савременом хроничару Дуки било 5.000 оклопника наоружаних копљима, у више наврата пробијао противничке редове у покушају да дође до Бајазита и извуче га из окружења. Он је на крају у томе и успео, али је Бајазит одбио да се повуче са њим, после чега је Стефан повео са собом његовог сина Сулејмана, пробио се кроз татарске редове и упутио ка Бурси. Византијски хроничар Лаоник Халкокондил наводи да су се „Срби борили, као ваздашњи јунаци, сваке похвале достојно“ и додаје „да су са великом жестином нападали Џагатајце (Татаре), занесавши се у борби“, а о српској борби сведочи и један топоним Срп-Гази тј. Српски Победник, у околини Ангоре.
Током борби, кнез Стефан је рањен, док је Гргур Бранковић заробљен и касније откупљен. У току битке, или непосредно након ње, заробљена је и Стефанова сестра Оливера, али је и она касније ослобођена, посредством договора који је Стефанов посланик склопио са Тимуром. За Оливеру, по свему судећи, није плаћен откуп, захваљујући великом поштовању које је Тимур имао према њеном брату Стефану и она се вратила у Србију (пролеће 1403), а нешто касније се и трајно настанила у Стефановом двору, у Београду.


Српска деспотовина

После великог пораза код Ангоре, почео је грађански рат у Османлијском царству, али и код Срба. Стефан је заратио са Бранковићима. Сукоб се завршио тек 1412. године, измирењем Стефана и Ђурађа Бранковића.
Стефан је доста унапредио рударство у Србији (Србија је тада била водећа дражава по производњи сребра у Европи), као и архитектуру. Од порушеног пограничног града Београда је направио добро утврђену престоницу, озбиљан трговински центар и проширио га скоро 10 пута. Такође је подигао и задужбину, манастир Ресаву (Манасију).

На сабору у Сребреници (не зна се тачно која година), Стефан је, због свог слабог здравља, одлучио да одреди наследника, а то је био Ђурађ Бранковић.

Стефан је преминуо у суботу, 19. јула 1427. године док се из шумадије враћао ка Београду.
Није још утврђено где се налазе његови посмртни остаци. Постоје два места:
-манастир Копорин и
-манастир Манасија.
Након његове смрти, Србија полако почиње да пропада све до 1459. године, када Османлије заузимају Смедерево и целу Српску деспотовину.

Средњевековна Босанска држава

Босна у средњем веку је била једна од српских феудалних држава на Балканском полуострву која је постојала од IX века до 1463. године. Обухвата три различита периода историјског развоја:
-период, када је била саставни део других српских држава (од IX века до 12. века)
-период бановине Босне, када је имала привидну независност (од 12. века до 1377. године)
-период краљевине Босне, када је практично била независна (од 1377. године до 1463. године)


Босанска бановина

Први значајни владар у Босни је Кулин-бан. У то доба се јављају и Богумили и настаје ''црква босанска'' , која ће бити присутна до краја средњевековне Босне.
Све до Стефана II и Твртка I Босна се слабо помиње и сматра се угарском територију. Стефан и Твртко значајно проширују Босну, а Твртко је, након крунисања у Милешеву, претвара у краљевину.


Споменик Стефану Твртку I Котроманићу
у Тузли

Међутим већ после његове смрти, краљевина почиње да слаби. Изнутра је разарају моћне феудалне породице: Косаче (Хум), Павловићи (источна Босна) и Вукчићи (западна Босна), док је споља изложена сталним нападима краљевине Мађарске која је напада под окриљем крсташког рата против богумила, а од 1395. године и због одредбе ђаковачког уговора по којој је Жигмунд Луксембуршки (1387—1437) требало да наследи краљевину Босну, после смрти Стефана Дабише (1391—1395).
Сукоби краља и великаша довели су до издвајања јужног дела краљевине 1448. године у засебну државу под вођством Стефана Вукчића Косаче као херцешство светога Саве односно Херцеговина. Последњи краљеви Босне

Званична вера на простору Босне у средњем веку de facto је била тзв. црква босанска, коју су и католичка (патарени) и православна (богумили) црква сматрале јеретичком, иако је по структури она била православна јерес која је настала у Бугарској после чега се проширила на Рашку (у којој ју је Стефан Немања својеврсним грађанским ратом искоренио) и одатле на Босну.

Стефан Томаш (1443—1461) и Стефан Томашевић (деспот Србије 1459, краљ Босне 1461—1463) су покушали да прихватањем католичанства отклоне опасност од Мађара и добију подршку папске курије у борби против Отоманске империје, али у одсудно тренутку та помоћ није стигла и краљевина Босна је практично без борбе (шаптом) 1463. године пала у руке Османлија, а њен последњи краљ и последњи деспот Србије Стефан Томашевић је погубљен у Јајцу и поред обећања да ће му бити поштеђен живот.


То је то 🙂
Поздрав до следећег чланка 🙂