Join the new world

Прошло је петнаест година од херојске смрти мајора Зорана Радосављевића. Смрт у неравноправном сукобу са вишеструко надмоћнијим НАТО ловцима га је учинила херојем али та државна почаст га је неоправдано мимоишла.
Витезови, хероји. Синови неба. Творци историје. Јунаци... Током, и неко време након НАТО агресије на Србију, власти су хвалиле и славиле пилоте нашег Ратног ваздухопловства а онда су временом, неки ''демократски'' и ''напредни'' политичари, тихо, њихове подвиге и жртве – скрајнули.
Они су заборављени а њиховим породицама стизала су увредљива судска решења: ''Вратите вишак крварине''... или ''Нису сви чланови ваше породице имали право на доплатак – за црнину''. Да није њихових најближиш, колега и пријатеља да узнемире свеукупну УСПАВАНУ свест и гробови би им били пусти.
Из тог разлога сам одлучила искористити ову игрицу као један од начина ширења истине и буђења свести. Колико год људи да ово прочита – пуно значи. Стога апелујем на исте да шире даље. У овом броју, надовезаћу се на причу о пуковнику Миленку Павловићу из претходног.

Ово је прича о мајору Зорану Радосављевићу(Приштина, 26. фебруар 1965 — Доња Трнова, 26. март 1999), најмлађем пилоту, ловцу 204 авијацијског пука Ратног ваздухопловства Војске Југославије који је положио живот на олтар отаџбине, трећег дана агресије, у неравноправној борби са небеском машинеријом најмоћније алијансе света. У време почетка НАТО агресије на СРЈ, 24. марта 1999. Зоран је био у својој јединици, 127. ловачкој авијацијској ескадрили ''Витезови'' која је била смештена на војном аеродрому ''Батајница''.


Кроз два дана, 26. марта 1999. године добровољно се јавио да оде на борбени задатак. Зоранов МиГ-29 оборили су вишеструко јачи агресори у рејону Мајевице, на територији Републике Србске.
Сахрањен је три дана касније на гробљу у Београду.



''Када смо отишли тамо замислите, нашла сам његов ручни сат, преполовљен од удара'', каже Снежана Радосављевић, Зоранова сестра. ''Спојила сам делове и ту је, уз његове фотографије и медаљу за храброст''.
Сат стао на седамнаест часова и тринаест минута. На фотографијама живот, у ком никада није било речи о смрти.
''И како таквог брата да преболим'', говори сестра пилота. ''Живео је триста на сат. За своје године проживео је три нечија животна века. Упоредо са послом магистрирао је на Саобраћајном факултету у Београду. Спремао је и докторат. Изабрао је «сателитску навигацију». На факултету су установили награду за најбоље студенте, именовану подвигом мога брата''.


''Е Буцо, и иза тебе има ко да остане''

Између осталог, био је посвећен и родитељима, сестри и њеној деци, колегама и пријатељима. Планирао је и породицу. Свом колеги и другу, Слободану Перићу, с којим је тог кобног дана узлетео, као да је слутио крај рекао је: ''Е Буцо, и иза тебе има ко да остане...''


''Немој сине, молим те, да летиш''

Петак, 26. март година 1999, Аеродром ''Батајница'' . На два МИГ-а 29 смењују се пилоти после пуног дана приправности. Требало их је заменити. Ко ће? Перић се јавља први, мада је већ имао окршај у ваздуху. Зоран Радосављевић каже: ''И ја ћу са тобом!'' А није летео пола године. Био је на курсу енглеског. Прекинуо га је када је агресија била извесна. У сећању је понео очај мајке Раде која му је то јутро донела доручак у стан на Новом Београду...
''Сине мој немој да летиш'', замолила га је мајка.
''Шта је човек ако изгуби домовину? Ми пилоти морамо да полетимо и преузмемо први и најјачи удар агресора како би спасили бар једно дете у овој земљи'', рекао је Зоран својој мајци.

Радосављевић и Перић су узлетели заједно. Обојица су знали да иду у надљудску борбу са надмоћним ловцима НАТО авијације. А знали су и то да авиони нису били у најбољем техничком стању (непосредно пред агресију био је договорен ремонт у Русији). Знали су и да радари нису били сасвим исправни. Испоставило се да су - заказали у ваздуху. За Радосављевића је то било кобно.

''Сви наши пилоти који су тих дана полетели били су свесни, да су им мале или никакве шансе, да се врате'', говори Милан Милинковић, пуковник елитне јединице, којој је припадао и Радосављевић. ''Перић је имао срећу да преживи пад погођеног авиона. Био је огорчен због Зоранове смрти. Напречац су га пензионисали али страдао је деценију после агресије, у саобраћајној несрећи...''
Зоран Радосављевић одликован је, постхумно, медаљом за храброст.
''Ми, његове колеге, тражили смо и тражимо да њему, као и Миленку Павловићу, држава додели орден хероја народа. Али није! До данас, није. Ипак, Павловићу су се на достојан начин одужили његови земљаци, његова Осечина. Општина га је прогласила херојем, подигла у завичају спомен - обележје, отворили музеј у ком су његове успомене, опрема, фотографије. Београд – затајио! И део улице у Батајници, која носи његово име, није обележена достојно овог јунака.''


АГРЕСИЈА ЈЕ ПРАВО ИМЕ

''Тужно је и увредљиво да се данас устручавамо да НАТО напад на нашу земљу назовемо правим именом, а право име је АГРЕСИЈА'', говори Милан Милинковић. ''Уместо агресије кажу «акција западне алијансе», «НАТО бомбардовање», и слично. Не! То је била АГРЕСИЈА у сваком смислу те речи. Ваздушна, јер су нас напали из авиона. Поморска - јер су нам ракете слали са носача из Јадрана. И, наравно, копнена, јер је шиптарска УЧК на Косову и Метохији била под њиховом командом''.


ЗОРАНОВА РЕГАТА ЖИВИ

Страствени пилот био је и страствени једриличар и оснивач ЈК Поларис. После његове погибије, у септембру 1999. једриличари из ЈК Поларис и београдског ЈК Ламар започели су са одржавањем меморијалне једриличарске регате која носи његово име - Зокијева регата. Првих година регата је одржавана на црногорском приморју, а од 2009. године одржава се у Београду. Сваке године масовнија од предходне.