Ој Јоване, грешна ти душа...

Day 1,901, 15:10 • Published in USA Austria • by Vojvoda Dragan


Јесте ли се икада запитали шта је било с вашом омиљеном играчком уз коју сте проводили предивне тренутке, јесте ли се икада запитали шта је било са вашим првим бициклом, какве вам је предивне тренутке задовољства пружио док сте бесомучно обртали педале, јесте ли се икада запитали шта буде са оним старим људима - нашим родитељима, који живе по старачким домовима?



Ових пар протеклих дана радио сам у једном таквом дому, тачније геронтолошком центру. И тотално сам слуђен, непрестано размишљам, и вртим филм, покушавам да схватим, и не, никако не могу да схватим, ма колико премотавао и уназад и унапред.

Могу да схватим да сте заборавили како изгледа ваша прва играчка, како су изгледале ваше прве вожње бициклима, како су изгледале ваше руке умазане до лаката док сте покушавали да им наместите ланац који вам је спао док сте јездили неким пространствима далеко од куће, али не могу да схватим да ма колико далеко и ма где јездили кроз живот можете да заборавите своје најмилије, своје најрођеније, оне који су вам удахнули живот. Не, не могу да схватим оне који своје родитеље могу да одбаце на сметлиште душа, у Пакао на земљи.

Нећу се обазирати на оне који ће ме уверавати у супротно, који ће тврдити као један од портира да је њима лепо, нећу све док не проведу бар један цео дан у таквој институцији са „својима“. То што проведете сат, два у краткој посети верујте ми њима ништа не значи, то што су весели и као срећни, то је само због вас, да не бринете. Али ви никада нећете видети какав је њихов поглед када ви одете кући, а они остану тамо. Дантеови кругови су мачији кашаљ за спратове таквих институција.

И док сам радио низ ходнике смењивала су се одељења и смењивала су се лица, мање више сва иста – тужна и смењивале су се приче, мање више све исте – тужне.

И причао бих вам наредних годину дана, оно што сам видео за недељу дана, али одлучио сам се за једну, посебну причу, која ми се десила данас, задњег дана.

Приводили смо послове крају. Док сам стајао на мердевинама постављајући једну разводну кутију, на крају ходника појавио се један дека. С пуним правом могу рећи леп деда, уредан, обучен у плаво белу кошуљу, лепо избријан, са штапом у руци који се при крају грана у три крака, то је оно што сам приметио на први поглед иако сам само летимично погледао онако испод ока тек да бих регистровао ко је ушао.

Наслонио се уз врата и помно пратио сваки мој покрет, баш као и јуче док су сви пратли Дејвис куп, он није скидао поглед с мене. Помислио сам да га је интересовало то што радим.
Међутим, када сам сишао са мердевина и окренуо се на ту страну, дека ми је дао знак руком да му приђем. Помислио сам да му нешто треба. Када сам му пришао приметио сам да му је лева рука згрчена у лакту, помислио сам сигурно да му треба нека помоћ. Али на моје запрепашћење, он пусти онај штап што је држао у руци и пружи је ка мени у знак поздрава.
Пружих му и ја руку и рекох своје име, на шта је он одговорио својим именом.
Стисак руке био је раван стиску менгелеа.

Дрхтавим гласом и сузних очију проговори:

- „Гледам те и јуче цео дан и данас“
- „Исти си мој Јован. Извини!“ – рече скоро плачним гласом!
- „Мој Јован живи у Београду.“

Грло ми се за трен осушило, био сам затечен, нисам знао шта да му одговорим.
Снашао сам се за тренутак и рекао му да се то дешава, и потапшавши га по рамену кренуо назад да радим. Али он поче све јаче да плаче.

- „Молим те дођи до моје собе да ти дам наранџу.“

Отимао сам се извлачећи се да морам да радим, али он је инсиситирао да ми да наранџу, њима кажу дају, а он је ето решио да је поклони мени.

- „Ма, не треба деко!“ – узалуд сам се отимао.
- „Нека, поједи ти!“, али он је био упоран.
- „Ма ајде сачекај донећу ти ја овде.“

Гледајући га како полако одлази ка својој соби у својој намери да ми поклони наранџу, добацио сам му:

- „Ма нека деко, не треба, стварно!“.

А он се окрену, и рече плачући:

- „Узми, због мог Јована!“

Док је одлазио низ ходник, једна бака га је упитала:

- „Што плачеш (декино име)?“
- „Ма ништа, онај човек много личи на мог Јована!“ – одговори јој застајкујући да обрише сузе.

Ја сам само стајао на сред ходника са бушилицом у руци и гледао низ ходник човека који је управо тврдио да много личим на његовог сина.
Очи су ми биле пуне суза и за тренутак сам се окренуо да видим да ли ме неко од колега види. Нисам знао шта да кажем човеку који је стајао ту преда мном, са сузама у очима, и наранџом у дрхтавој, али снажној руци тврдећи да личим на његовог Јована.

Наранџу сам узео, али му нисам рекао да можда, само физички личим на Јована, али не и душом и срцем, јер да личим на њега сигурно се не бих и сада осећао овако како се осећам и после скоро 12 ч од сусрета са њим.

А ти Јоване (и ко зна колико још „Јована“ и „Јованки“) ГРЕШНА ТИ ДУША!!! Сврати неки пут до оца свога, па и до неког туђег, обрадоваће ти се као што се мени обрадовао твој!