Walking dead
•
by Darkness.
U tebi odavno nema života... Izgledaš kao zombi pred apokalipsu: ispijen, bled, upalih i bezizražajnih očiju, potpuno nezainteresovan za spoljašnji svet i njegove čari... To što radiš, radiš po automatizmu i hronično si neispunjen. Ono malo snage što još pokušava da se u tebi održi nikako se ne može nazvati životom... To je nešto ugaženo i ugruvano, nešto čemu si u nekom trenutku totalnog fijaska oduzeo pravo i mogućnost da diše punim plućima. Sve je u tebi borba za vazduh, a vazduha niotkud! Sve tvoje ideje i namere ostaju samo misao bezuspešno prošla kroz tvoj um, ne ostavljajući za sobom nikakvog traga. Ti van njega ne živiš. Ne umeš i nemaš volje da bilo šta pokušaš da promeniš... Mogao bi biti srećan, ali to ne želiš... Prigrlio si, po navici, svu svoju voljenu nesreću i vučeš je u sebi kroz svet, pazeći da joj se nešto ne desi. Ne možeš nikuda od nje pobeći dok je ne pustiš iz ruku(!), niti možeš pobediti strahove ako im se nikada ne suprotstaviš! Tavoriš dane u nadi da će sve što pre proći, a trudeći se da, ispunjavajući tuđe želje i hirove, okolina u tebi vidi sve ono što nisi - idealan i zadovoljan! I vadiš se na to da imaš zbog koga da živiš, a život ne upoznaješ šta je...
Samom si sebi i krivac, i sudac i porota. Onima koji prolaze kroz tvoje dane osmehuješ se široko, i oni ne primećuju šta se ispod tog osmeha krije. To ti je i namera! A ti ispod vrištiš, trza se u samrtnom ropcu ono što je ostalo od tvoje napaćene duše, preklinje za pomoć ono poslednje jadno zrno nečega u tebi. Ti mu se ne odazivaš... Niko te ne čuje i ne vidi! Ne želi! Ne ume! Ne mari! A i zašto bi? Ne mariš ni ti! Ta ti se polu-nasmejana maska stopila sa licem, meso ti je sa njom sraslo i ti više ne postojiš! Ti si emocija nepovezana sa telom, ljuštura koja će eksplodirati ne ostavivši za sobom nikakve tragove. Otićiće u etar tvoje "ništa" bez uspomena i ti nećeš iskoristiti telo koje imaš da u njemu uživaš (a uživanje je sama mogućnost posedovanja osećaja kao takvih, i pozitivnih i negativnih)! Ti si poslednje unutrašnje stanje u kojem želim da ikada vidim jedno ŽIVO biće!
- JA
Facebook
Twitter
Discord
Comments
Tomb of the blind dead
Ne umeš i nemaš volje da bilo šta pokušaš da promeniš... Mogao bi biti srećan, ali to ne želiš...
pisac 🙂
Mislis? 🙂
sigurno , barem dok te inspiracija drzi 🙂
😃
Tekst nastao po principu asocijacije, slično je pisao i Vladan Desnica. Ono što bi te približilo puku jeste više dinamike. Npr,1970-tih djevojka čiji je brat narodni heroj a otac član CK upoznaje mladića u Opatiji, biseru adrijatika. Zavodljivo pleše s njim dok joj Ivo Robić namiguje.
opa - brao - rastes i razvijas se 😃 skoro ko vel'ka 😃
Skoro... 😛
bravo tetaSabina 😉
Lepooo *;o)
😘
😘
You're writing sends so many messages, depending on the reader's point of view, really great writing! For myself, thinking about events in the world, like Syria, these words were the most important:
To je nešto ugaženo i ugruvano, nešto čemu si u nekom trenutku totalnog fijaska oduzeo pravo i mogućnost da diše punim plućima. Ti van njega ne živiš. Ne umeš i nemaš volje da bilo šta pokušaš da promeniš... Ne možeš nikuda od nje pobeći dok je ne pustiš iz ruku(!)
Ti si poslednje unutrašnje stanje u kojem želim da ikada vidim jedno ŽIVO biće!
Only there is no hand to let go of, so there is no way out & that made me think of this:
https://www.youtube.com/watch?v=qybZKU1Of74
And I realize that you weren't thinking of those types of situations at all, but that's what I mean about, "depending on the reader's point of view" & your style of writing. It's great because it leaves a lot of room to the reader's imagination & so it should appeal to lots of people, on many different levels.
:/ Let's try this link instea😛 http://bit.ly/1FzLgtz
Занимљиво...
Ja x2 😁)