Join the new world

„И док му се, у души, као у бескрајном кругу, једнако понављаху мисли о одласку, о одласку некуд, у Русију, над којом се у очајању, изнемогао, после толико месеци тумарања, и патње био наднео, дотле му је, заспалом први пут опет код куће, у телу дрхтало, као нека звезда, последње зрно некадање младости. Оно га је задржало очајног, замуклог, сулудог већ од патње и туге, међу тим баруштинама и водама, што се испараваху над земљом, коју је од милоште звао Новом Сербиом.“

Овим речима Црњански завршава један од најважнијих и највећих романа српске књижевности XX века, „Сеобе“. Милош Црњански, који је и сам искусио муке и искушења једнога Вука Исаковича, такође је сањао Нову Сербију. Његова се Нова Србија није остварила, али бројним савременицима Вука Исаковича на кратко јесте. На кратко, али довољно да остави неизбрисиве трагове у тадашњој обећаној земљи.

Историјске сеобе су дуг и мукотрпан процес миграције српског становништва у правцу севера. Сам процес расељавања Срба са простора данашње уже Србије, Босне и Херцеговине и Старе Србије са Македонијом почео је убрзо након пада Деспотовине Србије и Краљевине Босне и трајао је готово до краја XVIII века, с тим што ће најзапаженија и најмасовнија сеоба бити она из 1690. под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића. Демографски прилив српског становништва у Хабзбуршкој монархији је за последицу имао стварање посебних заједница, а касније и Војне крајине са циљем одбране пограничних подручија од турских упада. Простор од Далмације до Темишвара и Арада, и од Саве и Дунава до Сент Андреје чинио је јединствени простор који је омогућио „преживаљавање“, очување и препород српске културе. Међутим, основна функција Срба је била уобличена у бројне пукове који су се борили на разним ратиштима Европе.

Менталитетски, али и културолошки гледано, српско стремљење је било окренуто ка Истоку – ка Руској Империји. Она је била идеал, оваплоћење спаса словенског и православног соја који је био у опасности од потпуног нестанка. Иницијални догађај који је покренуо масовну сеобу је било административно гашење Поморишке војне крајине и брисање појединих пукова из бројног састава, што је ланчано покренуло сеобу српских пукова према Русији. Тако се разгранао још један правац сеобе српских расељеника у потрази за егзистенцијом. Сеобе у источнословенска пространства су почела и раније, те у се у руској војној и државној администрацији нашли бројни Срби, попут грофа Саве Владиславића, саветника руских царева, Симеона Зорића и Ивана Шевића Млађег, генерала руске царске војске, па Симеона Пишчевића, бројних официра, чиновника, хроничара и других.
Нова Сербија и Славјаносербија



Нова Сербија (Новая Сербия) је била административна јединица Руске Империје која је постојала од 1751. до 1764. године на простору данашње Украјине, тачније у централној украјинској провинцији, Кривоградској области. У XVIII веку је то била погранична област руске царевине. Царским декретом царице Јелисавете I Петровне од 24. децембра 1751. „О примању Срба у поданство, који желе да населе Русију и да служе у пуковима у сврху ојачања границе са турском земљом и насељавања истих“ започиње период постојања Нове Србије. У оваквој квалификацији декрета је јасан план насељавања слабо насељених спољњих граница са турском територијом. Све слободе и сва права су били загарантовани, а дужност се ни мало није разликовала од оне у Војној крајини – директна војна подређеност Војног Колегијума руске империјалне војске, док су српски хусарски одреди били под командом Ивана Хорвата. Нова Србија је као аутономна област имала седиште у Новомиргороду, о којем се први помени појављују тек 1740. године, а имала је своје представнике у руском Сенату и при Војном Колегијуму.

Нова Србија је постојала до 1764. године. Доласком Катарине Велике 1762. године на власт почела су и територијална ширења империје према Азовском и Црном мору, те је постојање ове области било непотребно. Но, административним гашењем ове провинције нису могли да буду избрисани трагови бивствовања и културе. Оно што би свакоме са Балкана запало за око када би обилазио ове области били би свакако топоними. Српски досељеници су у великом замаху почели да подижу своје насеобине, а давали су им имена својих родних места, те се данас у срцу Украјине налазе вароши Панчево, Суботица, Кањижа, Земун, Вараждин, Вуковар, Бечеј, Сентомаш, Чонград, Суботица, Турија, Мошорин, Бешка и многих других. Поред топонима, веома често би се наишло на презимена као што су Хорват, Вујић, Милорадовић, Стратимировић, Удовички, Аврамов, Степанов и други. Наравно, након административног гашења области, а услед непобитне културолошке и етимолошке сродности, дошло је до брзе асимилације, те су презимена најбољи показатељ порекла становништва Кривоградске области, али и Славјаносербског рејона.





Славјаносербск (Славяносербск) је име већег насеља варошног типа у Луганској области на истоку данашње Украјине, који је настао 1753. године, а по њему је назван овај погранична област Руске Империје. Настанак и развој ове области је текао истовремено са развојем Нове Србије. Међу високим официрима, пуковницима и генералима који су предводили овдашње војне и пандурске одреде се помињу Иван Шевић (прослављен у ратовима против Наполеонове војске) и Рајко Прерадовић. Од важнијих личности српске културне историје које су се обреле у Славјаносербску је и Симеон Пишчевић. Он у својим „Мемоарима“ описује долазак у ненасељену степску руску провницију следећим речима: „Живот у нашој насеобини прве године био је као, на пример, живот несрећних бродоломаца које су морски таласи избацили на пусто острво, па се тамо хранили земљом, корењем, рибама, птицама и зверкама које улове. Тако смо пали и ми на ту голу степу, на земљиште на коме од створења света нико није живео и где се ни за какав новац ништа није могло набавити. Када је неком нешто затребало, морао је ићи по неколико дана до места где би ту ствар по високој цени најзад нашао.“ У наставку Пишчевићевих „Мемоара“ поправиће се утисак, јер ће друштвени живот, трговина и пољопривреда почети да се развијају, те ће и позиција становништва напредовати. Нажалост, судбина српског потомства је била истоветна оној у Новој Србији – становништво се брзо асимиловало и готово у потпуности изгубило знање о својем пореклу.

Административни центар Славјаносербске области је био Бахмут (од 1924. Артемивск). Ту се налази штаб хусарских одреда, из којег се касније развио чувени Бахмутски хусарски пук. Славеносрбија као административна јединица је на исти начин као и Нова Србија изгубила свој статус, али су се трагови уградили у само име овог округа. У архиви Славјаносербска се и данас чувају документи из времена војног службовања српских пукова, као и копија слике „Сеобе“ Паје Јовановића. У овој вароши се налази споменик оснивачима насеља, а који представља српског, руског и козачког ратника. На пијадесталу на украјинском, руском и српском пише: „Нема светијих веза од братских.“