Pegicini monolozi 16 - 500 БХ

Day 1,794, 02:24 • Published in Serbia Serbia • by Beast from Asprovalta

Ћао другари!

За почетак


Imagine the world without fear.
Imagine the world without all the things you want to disappear.
Imagine the world without sadness.
Imagine that we forgive what's unforgivable.
And all the hatred that's inside of us will never be revealed.
Imagine that every single day... is not another battle.

Can you do it?


Ко нема респекта, нек заобиђе чланак у широком луку и троскоцима, хоп, хоп...




Нећу смарати чланком.

Осмех на лице! Дивно јесење јутро је пред нама.
Ових дана била сам заузета тзв. СЖ, па сам мало одложила писаније.

Малопре ми је клинац улепшао дан једним “ћао”. Док сам ишла ка продавници, пројурио је бициклом и јавили смо се једно другом, ја њему здраво он мени ћао. То је онај исти клинац што ми је вратио мачка.

Волим БХ, а ко их па не воли? Причах о својој еисторији, онај део, за јавност, сећа се ко је читао, одрасла сам на еИндонежанској сиси...



**************************************************************************
Један мој стари текст

Stresla je ljutu rakiju i krenula u dan. Protresla se i naježila. Sunce joj je nateralo ruku da zakloni oči od zraka koji joj je nežno pao na lice. Kalendar je pokazivao početak leta. Legla je na zemlju gusto optočenom travom i jela zrele kisele višnje. Maštala je. Kako jaše jednoroga po nebu. Skoro da je među prstima mogla da oseti oblake koji su se kao slonovi talasali nad obzorjem. Maštala je o svojoj heroini. Pred očima su se odvijale velike bitke, gde je ona u oskudnoj garderobi pobeđivala kolose...

...Ne seća se kada je došla do kundaka, ali ga je imala. Sve je počelo kad je rođena, bez majke i oca. Probuđena, ustala je, osvrnula se oko sebe i počela da čita oglasnu tablu. Neki predsednik je javio da se zaposli u firmi gde je već bilo preko hiljadu radnika. Da treba da trenira i da radi svaki dan. Kao broj stala je u red, radila je i dobila neku crkavicu. Jela je kao sumanuta svim čulima uživavši u hrani iz radničkog restorana. Namirivši svoje osnovne potrebe krenula je na trening. Tamo je dočekala neka riba koja joj je uz osmeh objasnila da ako nema para nikad neće biti jaka. Samo mnogo suptilnije, perfidnije.

**************************************************************************

Ubrzo, čula je da ima i drugih. Isto tako, bez oca i majke. Neki su tu duže, neki kraće. Ko je duže, prepoznaćeš ga po peharima i mišićima. I posebno, što će odjednom da se brine za tebe. U kafani su sedeli Soonchica, Marcus, Mokranjac. Malo su se združili. Jedna ljuta, druga ljuta... Shvatili su da joj je trebala mala pomoć. Odmah su joj rekli... Pakuj prnje, beži u beli svet, došao je kvarni Borkan i okupiraće nas... Dali su joj kartu koju ona nije mogla da priušti, i otisnula se u beli svet.
Daleka Indonezija postala je njen dom.
Prvi dan je razgledala, očima upijala lokalno stanovništvo. Otišla je na pijacu i videla pet vrsta hrane i pet vrsta oružja. Nije joj baš bilo jasno za šta je šta. Smrad suncem podgrejane ribe se širio njenim nozdrvama. Na jednom hi-tec štandu stojala je marama kakvu su nosile žene. Pokazala je da obuče, a prodavačica joj je pokazivala nesto prstima, trljajući palac o kažiprst i srednji prst. - Očigledno neću dobiti tu maramu, pomislila je. A onda joj je palo na pamet. Jednim pokretom dok nije niko gledao prelepa plava marama skliznula je u njene ruke i ona se bržebolje presvukla iza pijace. Pa dok prodavačica nije gledala, smelo joj je pokazala srednji prst. Za garderobu je iskopala rupu kod velikog drveta nedaleko odatle i u nju pohranila šta je naumila.
Asimilirala se.
Nimalo.
Slušala je njihov jezik, nije ga uopšte razumela. Nije imala nikoga. Niko nije imao nju.
Kako su prolazili sati u razgledanju, pojela je sad već stvrdnutu hranu, koju joj je brižno spakovala Soonchica. Nije imala načina da joj se javi. Padao je mrak i njoj se prispavalo. Našla je konak kod nekog drveta u šumici, mislila je. Pokrila se granama sad izlomljenog žbunja. Noć je prošla mirno. Probudio je nekoliko puta žamor orangutana.
**************************************************************************

Ujutru, valjalo je naći posao. Da vidi tu njihovu valutu. Činilo joj se da se duže vraća ka naselju, nego što je trajao odlazak. Hodala je kroz zemljane prljave sokake i tražila oglas za posao. Ili bar nešto što liči na to. Otvorila se ogromna kapiju i masa ljudi je pohrlila unutra. -Ali zašto, pitala se idući po nekom tupom osećaju da treba da pođe sa njima. Ljudi su pružakli obe ruke pa je pružila i ona. Dali su joj majicu, bermude, sandale i pogledavši je još jednom, kosooki momak iskopao je sa dna kutije kačket, stavio joj na garderobu i pokazao pravac ka polju. Šuškanje i slaganje nekih glasova jedno za drugim klizeći sa usana crnokose indonežanke na prijemu posla delovalo je prilično kao - Pravac na kopanje sestro!

... to be continued....
*************************************
Један мој стари текст
крај



... мало узурпирала хрватски конгрес, вратила се у еСрбију, изградила пекару, продавала вруће кифлице, погачице.

Једног дана, срушила пекару... Мислим да су тада тренинзи требали да се промене на Q2.
Чудног ли чуда тај квалитет тренинга. А ми ко мали мајмуни... скренух са теме...

Неко време ме је голдима снабдевао Индонежанин који ми је дрпио БХ. Написала сам му писамце, мало пасивно-агресивно, у свом стилу, и након кратке преписке, рекао ми је да му се јављам сваки трећи дан. И слао ми је повремено голде. Повремено и ја сада њему шаљем, као знак да се сећам доброг дела које је за мене учинио. Ја то заиста не могу заборавити. И данас сам послала 5 голда. Без речи.
Преписке је било мало, само сваки трећи дан “прошло је 3 дана”, он пошаље, ја хвала...

И сада када враћам голде има мало преписке. Чудно је то. Не познајемо се. Он је био алтруиста када је то ситуација дозвољавала. Ја враћам за учињено добро дело. Да не залазим у то да ли су то виртуални новци или не, да ли ја њему нешто дођем или не. Да ли ћу га икад игде срести. Ми смо само два људска бића на планети која играју исту игру.

Након неког времена ми је рекао - не могу више, рекох - у реду.

Потом је било све више битака, устанака свуда, простора за све. Са велнесом који имамо и снагом коју смо улагали претходних месеци максималним тренингом, уз помоћ кућа и свих погодности које је игра дозвољавала, дошли смо у ситуацију да користимо интуицију и мозак, и уз мало среће узмемо БХ, сваки други трећи дан. Онда сваки други, па сваки...

Дошло је златно доба, вијање чак и 3 пута Херој Битке на дан, евентуално и Херој кампање.
Онда су прво убацили базукаше (у прошлом броју исечак о базукама) који су кренули да штеде по месец дана и онда од страха и неискуства, а често и са много безобразлука кренули да краду у задњим минутима медаљу, за нијансу правивши више штете.
Често су користили физичко одсуство тренутног БХ и отели му медаљу и голде.
Ми који смо грејали гузе 3 године, сваки дан улажући голде у тренинте, постали смо потпуно изједначени са неким ко је дошао у игру пре месец или два... Некако и старији играчи почеше да осећају неправду. Али базуке нису укинуте него је на ред дошла нова промена. Увођењем дивизија, (претпрошли број) остадосмо да се боримо међу собом. На мноооого ратова. Четири пута више ратова.
Још мање труда и мање среће било је потребно за освајање медаље. Поштовала се парола “први минут”, чак и “први изашао на екрану”, са понеким изузецима који су потврђивали правило. Још увек важи. И за ЦХ често "прва рунда"

Админи су потом решили да смање број медаља, само, како?
Лако, увели су 2 цела велнеса у једном пакету, што је истог момента значило са 1.5 мил на 3 милиона штете потребно да би се освојила медаља. Односно, ни у теорији са фф није било могуће освојити 3 БХ на дан. Евентуално 2БХ+ЦХ.
Али, и то је много.
Најзад, нова промена и подржавање устанака није могуће толико често као до сада. То уједно значи мање битака.
Ових дана прилично осетно.
Али...



Освојила сам фамозну 500ту медаљу Херој Битке.
У то име, играчи дивизија 1 и 2 добијају Q6 a играчи дивизија 3 и 4 - Q7 оружје.

И тако, делим 500 оружја за 500 медаља.
Услов да добијете оружје је
- еСрпско држављанство
- коментар “ЧЕСТИТАМ”
мулти СТОП.


Јел’ стварно не можемо ми који се познајемо, чак виђамо по скуповима, као некад да будемо једно тело? Једна еСрбија.



Е да, шалила сам се да нећу смарати чланком.

Imagine that every single day... is not another battle.

Док сам писала чланак ударала сам безобразне еХрвате, нисам нашла згоднију битку. И узела 501 БХ. Ко Левис 501.


Ваша пастирица


Ех, да, за шаут, да што више људи има користи од моје поделe, мог славља...
**************************************************************

http://www.erepublik.com/en/article/pegicini-monolozi-16-500--2140765/1/20

***************************************************************