Jesenje neraspolozenje

Day 2,562, 02:43 • Published in Serbia Serbia • by Doktor Mracni

A, šta mislite kako se nastavilo?! Pa, sigurno nismo živeli srećni do kraja života. Doduše, možda i jesmo, samo odvojeno, svako na svoju stranu. Kulturno sam progutao sedam-osam knedli i fino popričao sa srećnim parom, završio svoje piće i pobegao u tamu. Tamo sam bio nekih par dana, pa sam posle sporadično tugovao, šta ću, stvarno je bila predobra u svakom pogledu. Ali, nisam ja neka drugarica za čajeve, još mi samo fale roze majice i košulje, retro naočare i da se ljudi pitaju jesam li hipster ili derpe. To mi ne treba.

Eto, tako se završilo.
A...da. Ovu priču iz ugla one ženske persone može Uks da napiše, ima taj neki bičarski stil pisanja, kao da piše neka nadrndana ženska koju je dva puta ostavio isti tip i odbili je za posao ispod Plavog mosta.





Nego, da vam ispričam drugu priču.

*.*

“…and suddenly, ‘I love you’ is not enough.”

Stajao sam na stanici i mrzovoljno čekao autobus, na par metara od mene stajale su dve kokoške koje se trude da izgledaju kao da im je tarifa 500 evra, a ustvari je par pića. Načuo sam ih da komentarišu neku drugu devojku, vidno drugačiju od njih, čim je ona levo rekla: „On mi kaže da je ona drugačija, fina devojka, ono kao da on zna da li je ona nevina, jbt!“ Nisam mogao puno da izdržim, pa sam dobacio nešto što mi je tad palo na pamet, a čuo sam par dana pre toga: „K*rvale bi se i one poštene, nego ne mogu da stignu na red od vas lepih“. Onda sam se osvrnuo iza sebe i video jednu stariju gospođu, pa rekoh:

- Izvinite, gospođo. Danas mi je jezik brži od pameti.
- Ma neka si im rekao, sine. Ništa ih uvredio nisi. – odgovori mi žena.

Slegoh ramenima i uđoh u autobus koji je u tom trenutku stigao na stajalište. Uvek me iznerviraju takve spodobe. Ako ikad u životu budem dovoljno bogat, investiraću u pronalazak neke mašine koja će već u prvim danima trudnoće pokazati da li će dete biti debilčina ili vredi muke nošenja 9 meseci i porođaja.
Pošao sam kod devojke ili šta god mi je sad, pošto smo malo ovako, malo onako. Uglavnom smo ok, pa kad naiđe onaj ženski period, tad smo zakleti neprijatelji i gledamo se samo preko nišana. Samo, u poslednje vreme, taj period je češći nego što bi trebalo da bude. Samo mi još to fali.
Znao sam da će biti neko s*anje, čim sam se već pri polasku iznervirao, ali već sam ušao u bus koji sam čekao 20 minuta, prokleti vikend, pa mi je bilo kasno da odustanem. Posle nekog vremena, stigoh do njene kuće, zvonim, otvara mi i sa peskirom na glavi trči u kupatilo. Ni „ćao“, ni poljubac, ništa, samo: „Moram čas da osušim kosu, idi ti u dnevnu“. Eto. Šta ti je romantika danas. Posle polučasovnog sušenja kose (posrećilo mi se, pošto inače traje oko sat vremena) ušla došla je kod mene sa veoma zanimljivim vestima:

- E, izvini što si čekao, zvale su me Daca, Aki i Miljana da idemo na neku žurku, otvara se neki nov klub, pa da malo blejimo.
- Malo da blejite?
- Da. Što?
- Ja sam blejao skoro pola sata čekajući autobus, da bih došao da se vidimo. Da sam poneo makaze, mogao bih da glumim pacijenta iz Igmanskog marša!
- Kakve makaze, kakav pacijent, nemam pojma o čemu pričaš?! Ajde, smiri se, videćemo se neki drugi dan.
- Ti shvataš da sam ja išao kilometar uzbrdo po ovom kiametu, zato što ti živiš na mestu gde samo divokoze mogu da se popnu!?
- Dobro, sledeći put ću doći ja kod tebe, može?
- NE MOŽE! Zašto mi nisi javila da ne dolazim, ženska glavo?!
- Daca mi je javila pre sat vremena, dok sam se okupala i sredila, htela sam sad da ti javim.
- Ma nemoj? Pa, bistra si ti.
- Molim? Šta ti znači to?
- Znači da mi je žao što nismo kod mene kući!
- Što?
- Da te isteram napolje!
- Molim?!
- Šta li sam ja očekivao od veze sa tobom, majko mila!? Na šta sam potrošio godinu dana života?! Rekoh, neće biti ovako stalno, ali šipak! Odoh! Doviđenja!
- Čekaj, stani! Nemoj tako, znaš da te volim.
- Ma, beži bre...

Uhvatila me je za ruku u pokušaju da me zaustavi, samo sam se otrgnuo i zalupio vrata za sobom. Posle prve trećine puta sam stiskao zube u besu, posle druge trećine sam već bio ravnodušan, a do kuće sam se smejao.
Ili sam srećan ili sam poludeo.

*.*

Poenta priče ne postoji, samo sam hteo da završim sa ovim što pre.
Sram da me bude.