Deca ( PROZA )

Day 3,803, 13:37 • Published in Japan Japan • by synhro


Nikad neću razumeti,

Decu Sunca:

-Svanulo je i ti ustaješ. Otvaraš prozor i udišeš. Gledaš i jasno vidiš.
„Hvala.“ Tvoje prve reči. Padaš na kolena da bi tvoja zahvalnost bila iskreno shvaćena.
Sada si čist, savest je mirna.
Stavljaš osmeh na lice..

____________________________________________________________

Nisu li zabavna ta,

Deca Meseca:

-Pala je noć i izašla si. Gledaš gore i kad ga vidiš krećeš za njim. Ne znaš po čemu gaziš, ne zanima te. Kada bih ti zaklonio pogled svojim oblacima, izujedala bi me kao vučica.
Ponekad, ali retko, zastaneš i osvrneš se. Iza tebe nema nikog. Ostavila si ih kilometrima iza.
Mesečina obasjava tvoja usta, koja se razvlače u osmeh. Čujem tvoj kikot, a iz jednog oka kreće suza..

____________________________________________________________________

Uvek prija podeliti piće sa,

Decom Zemlje:

-Budan si, ali ne ustaješ. Ni oči ne otvaraš, bojiš se kako će te nebo, koje ćeš videti, povući u sebe i odbaciti u bezdan.
Dišeš sporo.
Ležiš.
Blizina tla te greje i smiruje. Pažljivo ga rukom opipavaš tražeći oslonac. Pažljivo i hodaš, kada to moraš, ali to sada nećeš raditi.
Zemlja pod rukom je meka. Blago se smešiš..

____________________________________________________________

Uvek me rastuže,

Deca Kiše:

-Stižem. Nisam ni tužan ni besan mada tako deluje. Zastajem blizu. To te osvežava, ali ti ne prija. Slutiš me.
Dah ubzo počinje da mi se čuje.
Počinješ da bežiš, iako znaš da sam bezopasan. To me na kratko zasmeje..

____________________________________________________________

®️ synhro