Join the new world

Unbalanced scales.svg
Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена.
Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка.
Уколико сте тражили совјетски филм, погледајте чланак Битка за Москву (филм).
Московска битка
Део Источног фронта у Другом светском рату
RIAN archive 429 Fresh forces going to the front.jpg
Време: 2. октобар 1941. - 7. јануар 1942.
Место: Северна и западна предграђа Москве, СССР
Резултат: Убедљива совјетска победа
Сукобљене стране
Застава Совјетског Савеза СССР Застава Немачке Трећи рајх
Команданти и вође
Застава Совјетског СавезаЈосиф Стаљин
Застава Совјетског СавезаГеоргиј Жуков
Застава Совјетског СавезаАлександар Васиљевски Трећи рајхАдолф Хитлер
Трећи рајхФедор фон Бок
Трећи рајхХајнц Гудеријан
Трећи рајхАлберт Кеселринг
Јачина
Приближно 1.500.000 војника Приближно 1.500.000 војника
Жртве и губици
700.000 250.000
[прикажи]

п р у

Источни фронт

Московска битка је битка која се водила за одбрану совјетског главног града Москве и каснија контраофанзива против немачке војске, између октобра 1941. и јануара 1942. за време Другог светског рата (Великог отаџбинског рата).[тражи се извор од 01. 2016.]

Немачка стратешка офанзива названа операција Тајфун је предвидела две офанзиве које би обухватиле Москву у кљешта. Северну операцију против Калињинског фронта требало је да изврше 3. и 4. оклопна армија и да истовремено пресеку железничку пругу Москва-Лењинград, док је јужна операција била уперена против Западног фронта јужно од Туле коју је требало да изврши 2. оклопна армија, док је 4. армија требало са запада дирекно напредује ка Москви. Посебан оперативни немачки план, под именом операција Вотан је био уврштен у последњу фазу немачке офанзиве.[тражи се извор од 01. 2016.]

На почетку су совјетске војске вршиле стратешку одбрану Московске области изградивши три одмбрамбена појаса и разместили новобразоване армије и довели појачања из Сибирског и Далекоисточног војног округа. На крају, како је немачка офанзива заустављена, совјетски су извели контраофанзиву и мале офанзивне акције како би одбацили немачке армије назад на положаје око градова Орела, Вјазме и Витепска, замало опколивши три немачке армије у овом процесу.[тражи се извор од 01. 2016.]

Садржај

1 Немачка инвазија
2 Одбрана Москве
3 Катастрофа код Вјазме
4 Совјетска контра-офанзива
5 Анализа битке за Москву и последице
6 Види још
7 Спољашње везе

Немачка инвазија
Главни чланак: Операција Барбароса

Немачка и њени савезници извршили су инвазију на Совјетски Савез 22. јуна 1941, изненадивши Стаљина. Пошто су уништили већину совјетске авијације на земљи, немачке снаге су брзо напредовале дубоко у совјетску територију, користећи стратегију блицкрига. Оклопне јединице су опкољавале знатне совјетске снаге, заробљавајући и уништавајући читаве совјетске армије. Док се немачка Група армија Север кретала ка Лењинграду, а Група армија Југ освајала Украјину, Група армија Центар је имала задатак да напредује ка Москви.[тражи се извор од 01. 2016.]

Одмах по отпочињању непријатељстава, по решењу Политбироа ЦК СКП су западни погранични војни окрузи, Прибалтички, Западни и Кијевски, преименовани у Северозападни, Западни и Југозападни фронт. Лењинградски војни округ преименован је 24. јуна у Северни фронт, а 25. јуна на бази команде Московског војног округа био је формиран Јужни фронт, који је ујединио део снага Југозападног фронта и 9. армију коју је издвојио Одески округ. Истовремено СССР је почео да ствара резерву Врховне команде.

У циљу приближавања стратегијског руковођења трупама на фронту 10. јула су биле основане главне команде за три најважнија стратегијска правца. Северозападним фронтом је командовао маршал Климент Јефремович Ворошилов, Западним - маршал Семјон Константинович Тимошенко и Југозападним маршал Семјон Михајлович Буђони. Ради ефикаснијег функционисања оперативног руковођења, совјетска команда је 20. јула ујединила Фронт резервних армија и фронт Можајске одбрамбене линије у јединствен Резервни фронт под командом Герогија Жукова. На положају начелника Генералштаба Жукова је 1. августа заменио маршал Борис Михајлович Шапошњиков. На споју Централног и Резервног фронта 16. августа је био формиран нови Брјански фронт под командом маршала Андреја Ивановича Јерјоменка.

Услови совјетске одбране су били катастрофални, а губици огромни. Крајем јула у околини Смоленска се веома интензивно разбуктавају борбе. У рејону Јарцева малобројна група разбијених трупа Црвене армије под командом генерала К. К. Рокосовског неочекивано је напала Немце, ослободила овај град, форсирала реку Воп и на њеној западној обали заузела добре, утврђене положаје. Сви покушаји Немаца да одбаце совјетске јединице преко реке и поврате Јарцево били су одбијени. Почетком августа 1941, Немци су освојили град Смоленск, важно упориште на путу за Москву, али је ангажовање у зони Смоленска зауставило немачки напад до средине септембра, реметећи блицкриг. Услед тога је била успостављена извесна равнотежа снага. Црвена армија је успела да спречи напредовање 3. оклопне групе генерал-пуковника Хермана Хота, која је хитала у помоћ Групи армија „Север“, у правцу Валдајске горе и разбила обруч око 20. и 16. армије омогућивши главнини њихових снага да се повуку преко Дњепра. При томе су били нанети велики губици немачким оклопним јединицама којима је пређашња ударна снага отупљена. У дотле невиђеним сударима 2. и 3. оклопна група су изгубиле и до 60% тенкова и возила и скоро трећину својих бораца.

На тај начин, до првих дана августа немачке трупе нису могле да обнове офанзиву групе армија „Север“ ка Лењинграду, а главне снаге групе армија „Југ“ су биле везане на кијевском правцу па је Хитлер сматрао да је наступило време да тежиште операција пренесе на крилне групе армија „Север“ и „Југ“. Ради тога је из састава групе армија „Центар“ извукао 2. и 3. оклопну групу и наредио им интензивно напредовање.

У Директиви бр. 34 од 30. јула пише: „Група армија „Центар“ прелази у одбрану... У интересу спровођења каснијих офанзивних операција против 21. совјетске армије на правцу Гомеља треба заузети погодне полазне положаје и у том погледу се могу офанзивне акције са ограниченим циљем“.

Хитлер је са бројним саветницима долетео 4. августа у белоруски град Борисов, у штаб команданта ГА „Центар“. Узнемирен због развоја догађаја и спорог напредовања, упитао је фелдмаршала фон Бока: „Када ћете по вашим предвиђањима заузети Москву?“, „Крајем августа, мој Фиреру!“ – хладнокрво је одговорио фон Бок. Међутим, догађаји су демантовали хитлеровог фелдмаршала. Његове трупе су крајем августа још увек биле удаљене од совјетског главног града 300 – 400 km.[тражи се извор од 01. 2016.]

Према Директиви бр. 35 од 6. августа Хитлер је најзад усвојио план својих генерала да се сада освоји Москва. Друга оклопна група генерал-пуковника Хајнца Гудеријана би са југа - где је била пребачена 19. августа Директивом бр. 33 - била враћена у састав Групе армија „Центар“, а и 2. армија би била враћена у њен састав. Немачке ваздухопловне јединице које су пружале ваздушну подршку Групи армија „Север“ добиле су задатак да у предстојећој операцији пруже подршку Групи армија „Центар“ како би се у рејону њеног дејства остварила потпуна превласт у ваздуху. Део ове директиве који се односио на Групу армија „Центар“ гласи: „У зони Групе армија „Центар“ припремити операцију против Тимошенкове групе армија (трупе Западног и Резервног фронта) тако да се што је могуће брже - крајем септембра - организује офанзива и уништи противник који се налази у рејону источно од Смоленска, извршивши двоструко опкољавање у општем правцу ка Вјазми, уз ангажовање моћних тенковских снага концентрисаних на оба крила ... Када главнина Тимошенкове групе буде разбијена, Група армија „Центар“ почеће са прогоном противника који се повлачи на московском правцу, наслањајући се десним крилом на реку Оку, а левима на горњу Волгу...“

Пре но што би се отпочело са офанзивом ка Москви требало је још завршити неколико операција на југу и северу. Осим тога, требало је много времена да би се све те јединице вратиле у Групу армија „Центар“. Колоне су се кретале само током ноћи како Совјети не би сазнали за овај маневар. И поред жилаве одбране Црвене армије, немачке трупе су успеле да 21. августа пробију одбрамбене линије Централног, а затим и Брајанског фронта и да продирући између 120 до 140 километра на исток избију на линију Новозибков - Стародуб.

На самом почетку ове крунске операције дошло је до извесног размимоилажења између „Главног стана“ (ГС) и фон Бока. Фелдмаршал је желео да спроведе што дубљи обухват са крила, док је ГС инсистирао да се обруч затвори код Вјазме. Ипак, разлике у гледању на план нису биле велике тако да је фон Бок 7. септембра записао у свој дневник: „Сходно Фиреровој директиви, најзад се испунила моја жеља да отпочнем офанзиву против главнине руских снага. Само да се време не промени, јер пре краја септембра нећу моћи да довучем потребна појачања! Општи план операције је добар, али није сасвим једноставан, посебно на северном крилу ... Главне руске снаге стоје неразбијене пред мојим фронтом и све до сада је неизвесно да ли ћемо успети да их разбијемо тако брзо и да искористимо победу још пре почетка зиме, како Русија у овом рату више не би могла да стане не ноге.“ Хитлер је 19. септембра наредио да се читава операција назове „Тајфун“, чиме је наглашен њен разарајући карактер.[тражи се извор од 01. 2016.]

У првој половини августа Ставка је издала директиву о појачању Резервног и Западног фронта дивизијама које су се до тог времена налазиле на Можајској линији одбране. На тај начин су добровољачке дивизије, формиране за одбрану прилаза Москви на Можајској линији морале да прођу кроз прво борбено искуство на одбрамбеној линији Вјазме. Након одласка дивизија московских добровољаца на Можајској одбрамбеној линији скоро да више и није било трупа. Почетком септембра само најважнији правци ка Москви били су заштићени утврђеним рејонима које су запосели малобројни некомплетни батаљони и неколико минобацачких чета. Знатан део Можајске линије није имао довољно трупа чак ни за одржавање утврђених објеката. Међутим, становници Москве и даље су убрзано градили одбрамбену линију. Да би се одржала линија, било је, по плану, потребно 17 ојачаних пешадијских дивизија. Међутим, утврђени рејони створени на том правцу су могли тек крајем септембра да имају највише једну петину потребних снага и средстава - око 40 батаљона. Те су јединице биле у стању да евентуално одбију нападе само немачких претходница, али не и главнине трупа. Због тога се очекивало да ће Можајска линија бити ојачана јединицама из резерве Ставке или да ће се на њој учврстити совјетске трупе које се буду повлачиле.

Последње саветовање свих команданата тенковских и пешадијских јединица одржано је 24. септембра, уз учешће фелдмаршала Браухича и генерала Халдера. Командант 2. тенковске групе генерал Гудеријан је настојао да офанзива отпочне што пре, најкасније 30. септембра, како би се „искористило лепо време“ и још увек суви путеви. Међутим, припреме су се одужиле, тако да је операција почела тек 2. октобра.[тражи се извор од 01. 2016.]

Коначно, 30. септембра, могла је да отпочне офанзива као што је и било замишљено - али 6 недеља касније но што је било планирано. Генерал-пуковник Гудеријан је са југа кренуо ка Москви правцем Орел - Мценск - Тула. Након пробијања совјетске одбране Немци су два дана касније кренула из Велиша и Рославља у правцу Вјазме. Операција је успела и у „котлу Вјазме“ је опкољено више совјетских армија; по немачким подацима, било је заробљено 658.000 совјетских војника. Гудеријан је са својом 2. оклопном групом наишао на слаб отпор, те је искористивши бројчану надмоћ, посебно у тенковима, пробио одбрану Брјанског фронта у рејону Глухова и наставио напредовање у правцу североистока. Један његов тенковски корпус се устремио према Орелу и Тули, а други у правцу Брјанска и Карачева у циљу да зађе иза леђа главнини совјетских снага на овом сектору и да их опколи у подручју Брјанска. Наступила је тешка ситуација јужно од Брјанска где је 3. и 13. совјетској армији претило опкољавање. 2. октобра је био заузет Орел. Изненађење је било толико, да су трамваји у овом граду још увек радили кад су Немци ушли у град.

Истог дана, 2. октобра, 1941, Група армија Центар под Федором фон Боком је коначно отпочела напад на Москву - кодно име - Операција „Тајфун“.

ГА „Центар“ је почетком октобра имала 77 комплетних дивизија, укључујући ту 14 тенковских и 8 моторизованих дивизија, или 64% свих немачких брзопокретних трупа на Источном фронту.[тражи се извор од 01. 2016.]

Немачкој ГА „Центар“, супротстављала су се три совјетска фронта, Западни, Резервни и Брјански са укупно 95 дивизија укључујући ту и 3 моторизоване и 9 коњичких дивизија, као и 13 тенковских бригада, што је укупно износило око 30% активних снага Црвене армије. Многе дивизије нису биле комплетне нити су имале борбеног искуства, сем тога биле су слабо наоружане и обучене. Ово се посебно односи на припаднике добровољачких јединица који су се називали народни ополченци.[тражи се извор од 01. 2016.]

Совјетска врховна команда је закључила да се Немци спремају за велику офанзиву, па је 27. септембра наредила трупама Западног и Брјанског фронта да пређу у упорну и чврсту одбрану, остваре потребне резерве и воде систематско извиђање. У то време Западним фронтом је командовао генерал Иван Коњев, а од средине септембра на чело Резервног фронта дошао је маршал Семјон Буђони. Западни фронт је имао шест армија (22, 29, 30, 19, 16 и 20) и заједно са својом резервом бранио је територију на главном московском правцу у ширини од 340 km, од Осташкова до Јељне. Главнина снага Резервног фронта (31, 32, 33 и 49. армија) протезала се источно од Западног фронта, бранећи појас ширине 300 km на линији Осташков, Селижарево, Дорогобуж. Задатак ових трупа је био да одбију ударе немачке војске у случају да она пробије одбрану Западног фронта.[тражи се извор од 01. 2016.]

Три армије Брјанског фронта (50, 3 и 13. армија) штитиле су правце према Калуги, Севску, Орловску и Тули.[тражи се извор од 01. 2016.]

Пре него што је отпочела немачка офанзива у штаб фелдмаршала фон Бока стигао је лични Хитлеров изасланик, носећи са собом наредбу која забрањује немачким регуларним јединицама да у прво време уђу у Москву. Трупе ГА „Центар“, после два моћна удара, северно и јужно од Москве, спојиле би се негде између градова Горки и Владимира и тиме затвориле обруч око совјетског главног града.[тражи се извор од 01. 2016.]

У брзом темпу Гудеријанови тенкови су наставили ка Тули, удаљеној мање од 200 километара. Брјански фронт је био пресечен, па је Ставка хитно у борбу из своје резерве убацила 1. гардијски корпус, ојачан са две тенковске бригаде, ваздухопловном групом и са још неколико специјалних јединица. Командовање је било поверено генералу Д. Д. Љељушенку који је био директно потчињен Ставки. Корпус је добио задатак да затвори правац Орел – Мценск – Тула – Москва. Када је Гудеријан избио на друм Орел – Мценск, он је закључио да га више нико не може зауставити. Међутим, 4. октобра код Мценска му се испречио корпус генерала Дмитрија Љељушенка и тенкисти бригаде Михаила Катукова. У огорченој бици која је трајала неколико дана немачка војска је претрпела знатне губитке. Само 6. октобра Гудеријан је изгубио 43 тенка и 500 војника. Ево како генерал Гудеријан описује ове догађаје у својим мемоарима: „На подручју деловања 24. корпуса генерала Љељушенка, код Мценска, североисточно од Орела разбуктала се жестока борба у којој је учествовала наша 4. оклопна дивизија ... У борбу је био убачен велики број руских тенкова Т-34, који су нам нанели озбиљне губитке. Материјална надмоћ наших тенкова која је до тада постојала, била је изгубљена. Самим тим нестале су и перспективе брзог и непрекидног успеха ... Нарочито су за нас били неуспешни извештаји о дејствима руских тенкова, а главно, о њиховој новој тактици. Наша противтенковска средства тог периода могла су успешно да дејствују против тенкова Т-34 само при изузетно повољним условима ... Збуњивала је чињеница да су последње борбе почеле негативно да утичу и на наше најбоље официре.“

Али Совјети ипак нису имали довољно снаге да зауставе напредовање Гудеријанових јединица, мада су знатно успориле њихово приближавање Тули.[тражи се извор од 01. 2016.]

7. октобра је почела да пада и киша - тенкови и друга возила су почели да се заглављују у блату. Совјетске снаге на Западном фронту, Резервном фронту, Брјанском фронту и Калињинском фронту, које су браниле московску зону су трпеле велике губитке, али су се жестоко бориле. 10. октобра, Георгиј Жуков је преузео команду над Западним фронтом и одбраном Москве.[тражи се извор од 01. 2016.]

Западно од Москве продор се још настављао: на сектору између градова Белиј и Киров Немци су сконцентрисали 2/3 снага ГА „Центар“ (9. и 4. пешадијска армија, као и 3. Хотова и 4. Хепнерова оклопна група). Главнина немачких трупа заузела је 4. октобра Спас-Деменск и град Киров, 5. октобра пао је Јухнов, па су немачки тенкови одмах избили у подручје Вјазме где су се спојили са трупама које су надирале из рејона Јарцева и Духовшчине. Дана 6. октобра Немци су пробили одбрамбену линију Ржев - Вјазма; 12. октобра је пала Калуга југозападно од Вјазме. Тиме је затворен обруч око 19. и 20. армије Западног фронта и 24. и 32. армије Резервног фронта. Према немачким подацима, у „котлу Вјазме“, заробљено је око 658.000 совјетских војника.[тражи се извор од 01. 2016.]

„Катастрофа код Вјазме“, пише у својим мемораима маршал Василевски, „у знатој је мери била последица не само противникове надмоћности у живој сили и борбеној техници, у непостојању код нас оперативних резерви, већ и неправилног одређивања главног правца удара од стране Ставке и Генералштаба, а самим тим и неправилно постављене одбране ...“

14. октобра је био заузет Калињин северозападно од Москве на железничкој прузи Москва - Лењинград, 18. октобра је пао Можајск, 75 километара од престонице Совјетског Савеза а групе армија „Центар“ и „Север“ су се састале на извору Волге код Осташкова, јужно од Валдајских висова - све је указивало да се совјетска одбрана потпуно распада.[тражи се извор од 01. 2016.]

Немачким санагама које су напредовале ка Москви команда Црвене армије је на три фронта - Западном, Резервном и Брјанснком - могла да супротстави 95 некомплетних дивизија с просечном пешадијском снагом од 7000 до 10000 војника - све укупно око 850000 људи, 780 тенкова, 545 авиона, 6800 топова и минобацача. Однос у људству је био 1:1,4 у корист Немаца. Поред тога, већина јединица, нарочито из састава Резервног фронта није имала борбено искуство.[тражи се извор од 01. 2016.]

Дубоки пробој немачких тенковских групација и опкољавање и уништав