Zar jeste?

Day 2,397, 04:25 • Published in Thailand Philippines • by Nuclear Mrle1982

Mrzim kad nemam mnogo posla. Mrzim i kad imam posla, ali kad nemam posla stalno sam gladan, a i mnogo razmisljam o svemu i svacemu. Razmisljam sta da obucem sutra za neku svadbu, ne da bih smekovao cice ili sta vec, vec u sta mogu da udjem, a da ne izgledam kao morz. Kad duze rasmisaljm o tome, vise mi se isplati da ne odem... Bice gomila ljudi koje nisam video neko vreme i krenuce sa onim smarackim, jao ako si krenuo u teretanu, dacu ti ja par saveta iako nikad u zivotu nisam bio u teretani. Mrzim kad mi neko daje savete koje nisam trazio. Ne znam zasto ljudi imaju potrebu da to rade. Juce sedim na carini i bivsi kolega: E, nemoj da dizes velike tezine, moj savet ti je... tu sam se iskljucio...

Jbt sta mi radimo ovde? Glumimo drugi zivot? Zivimo drugi zivot? Trosimo svoj zivot na igru koja je pritom postala poprilicno glupa i nezanimljiva? Razmisljam ponekad, zivecu koliko, sa svojim poslom i kilazom, 60 godina u vr' glave... I provodim vreme gledajuci kako se Rumunija i Cile peglaju. Da bi sutra onaj ko izgubi podigao RW i to je to... Eto, potrosismo pare, vreme i nista. Onaj cija je igra je zaposlio neke naucnike da naprave matricu po kojoj ce ljudi kupovati zlato da bi na profilu imali neke nacrtane znackice koje ce im mnogo znaciti i koje ce deliti ljude na one mnogo za*ebane i one manje za*ebane. Ja sam mnogo svega potrosio i imam znackice. I nista. Procerdao sam vreme koje sam mogao da potrosim na gledanje televizije ili tako nesto pametno. Verujem da ce se sad javiti gomila onih koji svoje vreme trose samo na lude zurke i ludo zezanje, a opet ih vidjam ovde po ceo dan...

Ispred moje zgrade je velika poljana, a na poljani betonski teniski teren na kom niko nikad nije igrao tenis. Pre 25 godina su napravljeni golici koji i dalje stoje. Bio sam mali debeli klinac koji je mnogo voleo da igra fudbal. Na tom terenu smo igrali od 14h-17h po najvecem suncu jer samo tad stariji od nas nisu igrali. Cim oni dodju bila je paljba, a posle toga smo delili poljanu na tri terena i igrale su se 3 utakmice od jednom. Toliko nas je bilo... Sada je taj teren prazan. Cak mi se cini da sam video neke da igraju tenis. Dece nema napolju, samo neki monstrumi koji se skupljaju posle ponoci i pucaju u macke vazdusim pistoljima, vriste, smeju se i slusaju narodnjake. Najgore je kad izadje neko i zamoli ih da budu tisi jer ima bebu u kuci. Malo fali da ga olupaju.

Postali smo drustvo monstruma kojima je jedina satisfakcija da nekog drugog unazade, izvredjaju, ponize. Cilj opravdava sredstvo, ali mi se sluzimo svim sredstvima da nemamo cilj. Pijani se teturamo ulicama ispranih mozgova zeljni odmora od zivota koji kratko traje da bi bio potrosen na bilo sta osim na uzivanje. Sta cemo onog trenutka kad budemo lezali u krevetu svesni da se kraj blizi? Sta cu ja tad? Hocu se kajati? Zbog potrosenog vremena, nepruzene ljubavi i paznje, zbog losih odluka? Vredi li se kajati kada je vec kasno ili samo utonuti u san u zelji da se sto pre zavrsi?

A sta ako ne budem imao vremena da mislim o tome? Sta ako me pokupi auto na ulici? Hoce o meni pisati da sam bio dobar decko koji se javljao komsijama i bio uvek prijatan? Da sam imao puno prijatelja i svima bio drag? Hoce tog nekog nazvati monstrumom? Hoce mi biti bitno sto je prosao na crveno onog trenutka kad me razmaze po asfaltu?

Skrenuo sam sa teme... Hoce posle Srbije, Rompera i Argroba, sada Cilea doci neko nov u igru ko ce je uciniti zanimljivom ili ce se jednostavno ugasiti? Znate ono kad predjete jednu igru 5 puta, pa krenete 6. put i vise nije to to? Zar svoju dragocenu energiju, koje nam je svima tako malo ostalo trositi na cinjenje zla nekom drugom? Jel bolje napraviti nekoga nesposobnim ili dokazati da si sam sposoban da nesto uradis? Zasto se ide logikom: Ja ne znam kako se to radi, ali znam da se ne radi tako kako ga ti radis? Zar je sve uzalud?