Ja sam svoje odslužila, a ti?

Day 2,624, 00:07 • Published in Thailand United Arab Emirates • by Darkness.

Na jednoj od osoba koje neizmerno volim gledam kako redovno ušuškavana laž ulazi u svoju poslednju fazu, i polako je prelazi u pravcu kojeg se plašim... Godinama je posmatram kako raste (ne postoji mala laž) i najmanje što mogu reći je da znam sve njene prelaske iz jednog oblika u drugi. Nicanje svakog njenog novog zuba dočekala sam u strahu od sledećeg ugriza, znajući da će biti strašniji, dublji i razorniji od prethodnog. Iskustvo je čudo...

Sam svoj zatvor i kaznu biraš: naivno, samouvereno i sa osmehom..., a rešetke same niču iza tvojih leđa, neprimetno, dok te ne ograde sasvim. Onda se zgusnu toliko da ni ka ono malo neba ne možeš pogled da podigneš, niti išta zemlje pod nogama da osetiš. I niko ti ne može pomoći, jer ne vidiš da ti je pomoć potrebna, i, kao ranjena životinja saterana u ćošak, zube pokazuješ pogrešnima, zaslepljena bolom...

Znam kako je strasno! Iz istog sam tog zatvora pobegla i sama samo trenutak pre nego što je beg mogao da postane neizvodljiv. Tu je tačku bez povratka teško prepoznati, a nalazi se u nama samima... Pre njenog prelaska najveća se i najčasnija borba ikada vodi u našim napaćenim glavama. Treba preseći nit, svu odgovornost zaista preuzeti na sebe i, ono što je najstrašnje u tom trenutku - suočiti se sa posledicama; one su već uveliko tu i kidajući nas, deo po deo, stižu polako i do kostiju! Načeće i njih ako se nekako ne trgnemo, a onda više nema ustajanja!

Ne želim reći da se ne treba plašiti! Samo se lud ne bi plašio! Govorim kako treba, onako preplašen, progledati i uraditi pravu stvar! Moramo sami u sebi shvatiti da, da bi neko uopšte i bio ugnjetavan na ovaj ili onaj način, mora da je na to nekog trenutka i iz nekog razloga i pristao, i moramo priznati da je taj neko već predugo neki - JA! Ako se ne trgnemo do te poslednje šanse, ostaje samo prazna, osušena ljuštura. Jedino što možemo da vidimo, ako smo sposobne da se nateramo da iskreno otvorimo oči, jeste to da ispred nas stoje neki nepoznati skoro ljudi, izašli iz naših materica, sa skoro ili potpuno izopačenim pogledima na svet i međuljudske odnose. Može li nam biti lakše od shvatanja da smo im te iste pogrešne poglede i bolesna shvatanja o ljubavi usadile i mi, samim tim što smo prihvatile da budemo ucenjene i prihvatimo da živimo u laži (kada je laž započinjala svoj život bila je majušna i izgledala tako bezazleno, a onda je krenula da upoznaje i zahvata sve one sa kojima smo dolazili u kontakt. Na kraju smo se u njoj toliko izgubili, da više nismo videli ništa osim nje - ona je postala naša jedina stvarnost. Tako su najviše stradali oni koje najviše i volimo!). I pas svoj sopstveni rep juri na kraju - besomučno: zarad njih smo ostale u paklu, a njima smo najviše time uskratile (nisu li nam oni, ni krivi ni dužni, poslužili kao opravdanje za našu nesposobnost da se suprotstavimo?)... Bude nas sramota što nas je bilo sramota pogrešnih stvari!

I tu je kraj! Tu se lomi život na pola! Više se ne računaju ni ćutanja ni svađe, ni to što smo ostajali i praštali, što smo uvek nekako nalazili prokleta opravdanja za nekoga ko ih nikada nije zaslužio, misleći da radimo to upravo za dobrobit dece! Ne važi se, jer smo i sami, preplašeni da ćemo negde pogrešiti, upravo to i radili - uporno grešili! Ne važi se, jer sada to i - znamo! Na to se ne mogu zatvoriti oči - više nikada! Za promenu nikada nije prekasno, a ne možemo promeniti ništa samo ako i sami postanemo - ništa! Ili ostaješ ništa - zauvek, ili krećeš iz debelog minusa, na svim poljima rasprostranjenog, svom snagom da dokažeš da ljubav može sve! Ljubav prema deci, samoljublje, ljubav prema jedinom životu koji ti je dat (i ne dam više da ga džukele razvlače zarad svojih ličnih ciljeva)! Pravda je možda spora, možda i nedostižna, ali se u njeno ime vredi boriti svim silama za one koje voliš, i oni će sve to jednoga dana i shvatiti...

Usuđujem se da ponosno kažem da sam, u poslednjem trenutku mogućem za popravni životni ispit, uradila pravu stvar! Jednu sam priliku bila propustila ne videvši je na vreme kao takvu, drugu se nisam usudila da ne primetim i iskoristim (toliko sam je godina čekala!)! Da, znam da bi bilo bolje da je bilo ranije... mnogo ranije! Znam i da nisam nalazila rešenje iako sam se svojski trudila u periodima izmedju vegetacija, ali sam bar uspevala da obnovim želju za opstankom i slobodom da odaberem da budem ono što jesam, i to je jedina želja koju sam imala dugi niz godina! Da izađem i da nas spasem...

Kada uspeš, sam, nema onoga koji ti na tronu može nauditi. Onda sve to, tako veliko i moćno, skupiš u nedra, i kreneš da popravljaš po svome - SVE! Više nema nazad, i svaki je sledeći pakao manje strašan (iako ni malo manje opasan, jer ne izgleda tako), a tek onda vidiš koliko se toga nakupilo i koliko snage imaš da guraš kada te više ka nazad ne vuku... Iako bez želja, možeš sve, instinkt samog opstanka dolazi niotkud kada si na dnu, i ti radiš po automatizmu sve ono što osećaš da je davno trebalo - vraćaš se sebi! Nije te briga što niko ne zna čega je sve bilo i šta si prevazišao (pa te još i krive jer ne veruju - nije tako izgledalo), ispadneš sebičan, bahat i bezobziran, ali bitno ti je da ti znaš!

Iz svakog pakla postoji izlaz, i, onaj koji zaista želi da ga nađe, na kraju će ga i - pronaći!!!


- JA