ИСТИНА О КОСОВСКОМ БОЈУ!

Day 2,713, 18:45 • Published in Serbia Serbia • by Baku Fu


На часовима историје смо научили да је све ишло отприлике овако. Србија је била прелепа средњевековна земљица. А онда су се појавили Турци са планом и програмом освајања универзума. То се нама (сасвим јасно) није баш много допало, па смо заказали Битку на Косову.

Милош Обилић је рекао да ће "сутра на Косову убити Мурата", што је лепо и урадио. Али, Турци су убили нашег Цара Лазара, одрубивши му главу. Кривац је пре свих велики издајник Вук Бранковић који се уплашио и побегао. И онда смо следећих 500 година плаћали данак у крви проклетим османлијама, пуу мајку му...

Али заправо истина је потпуно другачија од оне коју смо учили, и коју нам је Турска наметнула да би сакрила своју срамоту. Па да почнемо
Прво ћемо поставити пар битних и кључних питања и на њих дати јасан и прецизан одговор.
1. Ако су Турци победили зашто су звонила звона цркве Нотр Дам у част хришћанске победе?
2. Зашто је „победник“ Бајазит побегао у Турску. Од када то победник бежи?
3. Зашто Турци ћуте о Косовском боју?
4. Зашто тај догађај чувају као највећу тајну?
5. Шта се то тако и толико важно десило да га упорно, вековима крију?
6. Да ли су Турци иједан други догађај из своје богате ратне праксе оволико чували од јавности и историјске оцене? У контексту Косовске битке, познати историчар Марво Орбин о Турцима каже следеће: "Овај народ је веома постојан у ћутању и чувању тајни које су за њих неповољне, те им је немогуће ни застрашивањем ни обећањима извући из уста реч којом би наговестили оно што њихови господари желе да остане у тајности.“

Из последњег, ми можемо да извучемо конкретан одговор на сва питања. Турске хоџе који су једини били писмени, верно представљају битку и сам ток битке, све до оног момента када треба да се каже да су поражени, јер као верници не смеју да кажу да је Алахова војска поражена. Они причају све дотле, докле дођу до тог места и онда ту стану. И дају закључак Алахова војска не сме да буде поражена.
На Косову пољу десило се за њих нешто поражавајуће, што се није поновило ни у једној другој битци, из мноштва које су водили по Европи, Азији и Африци.
Чак су и турски хроничари Леши, Заједедин и Шукурлах до детаља описали начин погибије Мурата и у записима признају пораз.



Победничка војска никада није побегла са бојишта, а турска војска је побегла са Косова и ниједан њихов војник није остао у Србији. У Србију су Турци поново дошли за нешто мање од 100 година.

Неколико месеци пре косовског боја султан Мурат шаље писмо великом кнезу Лазару да се преда, положи оружје и буде покоран Мурату.
Кнез Лазар није одговорио писмом већ је послао Милана Топлицу да да одговор Мурату. Топлица код Кратова сусреће турску војску и даје кратак одговор Мурату од Лазара речима:„Само рат“!
Мурат је провео Топлицу кроз многобројну турску војску желивши да уплаши Топлицу Милана који му одговара да је српска војска мање бројна али боља и вратио се Лазару.
Кнез Лазар се први улогорио на Косову Пољу а дан касније и Мурат. Постоји неколико верзија о броју ратника.
Највероватнији број је био 180.000 Турака и 60.000 Срба. Једно је сигурно, број је био 1:3 у корист Турака.
Турску војску је у првом реду чинила пешадија и лака коњица а у другом реду јањичари, резерву је чинила черкешка коњица. Испред Мурата су биле камиле.
Српску војску је чинила тешка оклопљена коњица и тешка пешадија. Обе војске су имале резерву. Пре боја српска војска се причестила у цркви Самодрежи. У центру српске војске је био Кнез Лазар, лево крило је водио Влатко Вуковић а десно Вук Бранковић. Турску војску је у центру предводио Мурат, лево крило је водио Јакуб, а десно Бајазит.
Битка је почела око 8 сати ујутро, на Видовдан, 15. јуна 1389. године
Срби изводе брз и жесток напад да би избегли стреле одапете од стране турских стрелаца. Српска тешка коњица коју је на десној страни водио Вук Бранковић разбија турско лево крило, меље га и наставља даље према Мурату.
Бајазит видевши пропаст турског левог крила врши противудар на српско лево крило које је водио Влатко Вуковић. Противудар не успева.
Милош Обилић видевши пролаз ка султану са 12 својих ратника-витезова формира клин и пробија се до султана те га тешко копљем рани, а потом убија мачем. Ратници око Мурата убијају Милоша Обилића.
Турски везири покушавају да сакрију да је Мурат убијен, те по гласнику јављају Бајазиту да иде по резеврну војску из разлога да га извуку из битке и остане жив, јер је смрт Јакубова била неминовна, па је требало сачувати наследника престола да не дође до грађанског рата око власти.
Српска војска долази до турске коморе и долази до расула у турској војсци која почиње махнито да бежи. Видевши то Бајазит се склања у шуму са одабраним ратницима да би након битке покупио тела оца и брата.
Путници трговци који су ишли ка Дубровнику су посматрали битку и касније се прикључили Влатку Вуковићу који се враћао након боја у Босну. Ти трговци су били гласници о великој хришћанској победи којој су у част звонила звона на цркви Нотр Дам у Паризу.
Битка се завршила око поднева, након битке Лазар са малим бројем велможа одмара и одлази у цркву Самодрежу на литургију у част српске победе. Бајазит долази на место битке око 6 сати по подне и видевши људе у Самодрежи прилази цркви, опколи је и убија кнеза Лазара.
Након тога Бајазит се повлачи у Турску да учврсти своју власт.



Што се тиче вазалства Србије ка Бајазиту, Милица је то урадила из разлога да спречи краља Твртка да загосподари Србијом. Хтела је сину Стефану да стави круну Немањића.
Прича о издаји Вука Бранковића је настала због каснијег скривања истине.
Од 12 витезова који су пратили Милоша Обилића њих неколико је преживело, касније се помињу као дародавци манастира Хиландар.