Макар је искрено...

Day 1,761, 07:38 • Published in Thailand Philippines • by Nuclear Mrle1982


Добар дан желим,

... Колико добар може да буде... Ово је један од оних дана када се пробудим свестан да радим посао који не волим, нисам са девојком коју волим, а пријатеље, ни оне искрене, ни оне које тако називам по дифолту нисам видео јако дуго. Људи се временом ваљда удаље... Рекло би се да сам један од оних којима је чаша увек полу празна.



Јбг. То је стање свести. Карактера. Тако бих се слатко посвађао са свима. Биће ово један јако тежак понедељак. Никако не могу себи да објасним шта радим у овом граду. Већ дуго причам да ћу све да отерам и лепо одем да узгајам краве и овце, гледам зелену траву и плаво небо. Мир и тишина. И кравље звонце. Једини стрес, ако се баш неки вук одлучи да напада овце или лисица да напада кокошке. Јбг, морам да имам кокошке због супе и то... Ако дође до тога клинце ћу дефинитивно да учим да воле природу уместо да их припремам за овакав глупи, монотони, празни, немам-времена-ни-за-шта живот који сам водим.

Увек додуше могу да запалим негде на други крај света, упознам неку фину цуру из села, освојим је:
1) Другачији сам од других и то је кул
2) Ништа ме не разуме, што је одлично
3) Мањак мушкараца у селу
4) Већ јој је 17 и ако се ускоро не уда остаће изолована баба-девојка.

Као што сам написао, код мене је чаша полу празна, тако да ће у мом случају она бити велика љубав локалног врача који ће да ме омађија да ми опадне ово мало косе што ми је остало, а из разноразних отвора ће да ми теку разноразне текућине...



Да се вратим у реалност. Свако од нас би се увредио да му неко каже да губи време на неку онлајн игру, али већина вас које имам у пријатељима сте нон стоп ту. Значи, исти сте као и ја... Да ли овде тражимо пажњу? Да ли покушавамо да надоместимо нешто што нам фали у правом животу? Ово је једна од оних ствари за које се каже, могу да прекинем кад хоћу, знате на шта мислим?

Обзиром да тако стоје ствари, да нема много врдања, питам се зашто тако често дајемо све од себе да једни другима загорчамо живот? Зашто људи своју енергију троше да би учинили да овај други испадне лош у нечијим очима? Враћамо се на крађе. Смета ми, смета ми зато што се осећам да играм утакмицу која је намештена. Играм утакмицу са људима који су у мом тиму и који ће намерно да погреше. Да додају лопту противнику. Да ми украду сат у свлачионици. И то је игра, али ако тако нешто може да се очекује од саиграча, шта очекивати од противника?

Не гајим ја илузије да ће се људи овде помирити. Свако је од нас сујетан, мање или више, неће признати да је годинама млатио празну сламу. Не размишљам да ће се ико покајати, нити да ће се променити. Немам жељу нити вољу да се враћам, ово није политички маркетинг. Ово је прича једног депресивца која ништа неће променити, а опет је написана...