Ово је само почетак

Day 1,550, 09:57 • Published in Mexico Philippines • by Nuclear Mrle1982



Одмах на почетку морам да замолим све којима се чланак учини добрим да напишу узвик са линком истог јер због мексичког држављанства чланак неће бити издат у Србији. Хвала.



Желео бих да мало размишљам на глас и да уз вашу помоћ проникнемо који су то наши проблеми, а шта могу да буду евентуална решења. Постоји више различитих теорија када је кренуло низбрдо за еСрбију. Неки кажу да је то после пада Лиаонинга, неки после бановања Киструа... да не дужим, моје мишљење је да се ситуација променила када су власници игре одлучили да јака економија неке државе не мора пресудно да утиче на борбе. Ми смо имали добитну комбинацију. Мозак, бројност, ресурсе. Из овога простом рачуницом произилази:

Производим тенкове за динаре, Даничић их преко Валете прода Бразилцима за злато, ја то злато проследим Фибу да тенкује, на то додамо фантастичну бројност војске и цивила = победа!

Када су власници увидели да то није баш најбоље за посао направили су забрану донирања преко 10 злата дневно и цела наша концепција се урушила. Сада тај Фиб (или било који други тенк) МОРА да провуче картицу да би могао да тенкује и парира противничким тенковима.



Друга ствар која нама никако не иде у прилог је распоред држава савезница на мапи и то из више разлога. Идемо детаљно:

Ако ја сваки дан произведем 10 или 12 ку6 тенкова, а неки Кинез 20, за месец дана, само ја у својој фабрици ћу направити 372 тенка, а он 620. Зашто баш Кинез? Па Кинези, као и Бразилци, као и Американци, као и сада Турци (након преласка у ЕДЕН и губитка Грка као непријатеља) немају непријатељске земље које могу да им парирају, тако да без икаквих проблема могу да се шире и држе 10/10. Сваки дан који прође и мали Кинез произведе више тенкова/хлеба него ја, представља много већи проблем него што се свима нама чини. А зашто? Па зато што мали Кинез неће мени дати држављанство, него Аргробу, Ромперу или неком трећем ЕДЕН играчу и на тај начин, иако нпр. Хрватска нема све ресурсе, њени играчи ће уживати благодети које им даје могућност да раде у иностранству. Када смо ми у сличној ситуацији, ми опет тим истим ЕДЕН тенковима продајемо држављанства, али то је већ до нашег менталитета, ту не бих залазио.

Да се још на кратко задржим на распореду на карти. Јасно је свима да ми немамо државу која за нас може да бије кад су код нас ситни сати. Некада су то били Бразилци који су много битака решили за наш савез. Сада од таквих држава имамо Индонезију, а они људи не могу ни за себе да се изборе, а камоли за нас.



Сви смо били ужаснути када је екипа са Тајланда банована, а морамо да будемо свесни да ће тај потез имати много далекосежније последице него што нам се сада чини (причам наравно са аспекта еСрбије, не са аспекта другарства, јер, ако се тако гледа њихов бан има немерљиву тежину). Дакле, поред ударне моћи која је изгубњена, Тајланд је наша, уз Нови Зеланд једина озбиљна база у том делу света. Ти људи су се поред тога што су се цимали за ту заједницу, на неки начин и борили за интерес еСрбије, а питање је сада када нападну Кинези да ли ћемо их бранити истом јачином.

Следећа ствар су тенкови које наш савез има, а опет због правог новца у игри не може да искористи:

all-x
Ond3L
Matahari
Soeharto Jr
Elle Dinar Andari

(само део Индонежана)

и многи други, а не заборавимо и гомилу Турака који су некад ударали за нас, па и оне који су временом престали да играју. ЕДЕН има огромну предност јер има више играча који могу велику количину правог новца да издвоје и тачка. За то није нико крив, једноставно је истина.



Долазимо и до нас самих. Да ли је важније решавање мисије или борба за еСрбију, да ли ћу ја пре ударати у некој тунгузији или тамо где треба? Па, ово је већ питање за које је потребна озбиљнија анализа јер се много пута деси да неко бије у некој мање важној борби да би добио злато за тренинг или нешто слично. Већи је проблем ако нећемо да бијемо зато што је неко на власти, а када дође наш кандидат, онда изручимо милионе. То је ствар сваког од нас и ни један Председник, ни један чланак на то не може утицати.



После свега овог, а овде је само загребана површина, питате се шта је решење? Ја сам убеђен да су доследност и континуитет. Нама треба реформа комплетне државе, али круцијално је да се та реформа не зауставља. Узмимо пример из правог живота. Ја сам стручњак за неку област, постанем директор, водим предузеће са средњим успехом. Дође друга странка на власт, смени мене јер нисам политички подобан, доведе неког ко нема везе са том професијом и он уништи и оно мало што сам ја створио. Е тако морамо и овде. Ако сутра председник каже, а ја бих га први подржао: Људи, пара нема. Ратујемо неко време свако из свог штека, циљ нам је да сакупимо милион динара на НБС, онда можемо да реформишемо војску и да се на основу тога и тога плаћа начињена штета, не могу сутра ја да бих дошао на власт да обећам да ће сви бити на рефунду и ујебем све. Ако хоћемо да успемо, морамо да себи зацртамо циљ и кажемо: То је циљ, док то не испунимо не одустајемо!

Даље, треба нам више озбиљности у смислу, да када будемо имали Конгрес странке преузму одговорност за људе које кандидују јер само тако можемо да држимо ствари под контролом и плодове свог "рада" убиремо ми и наши савезници.

Овај чланак нема за циљ да прозива било ког политичара, странку или шта већ, ово је моје виђење ствари.


Ово је само почетак 🙂