STRAH !

Day 1,807, 13:53 • Published in Serbia Serbia • by CHRISTIANE.F
Nakon umornoga dana, par prijatelja se vraćalo tramvajem kući.
Živeli su u Beogradu i bilo im je čudno da odjednom vide toliko dece sa maskama, da išli su oni na maskembale i zezanja po klubovima ali ovo nije ni ličilo na to.
Prvo su krenuli da se smeju, komentarišu, pa čak i vesele “Eto i mi bi mogli tako, presvučemo se i tražimo slatkiše, pa i mi smo još deca”.

Jovana je već zamišljala kostim Pepeljuge sastavljen od starih majica njene majke i bake. Ivan, kao i obično nije ni želeo da se maskira, hteo je samo da se pridruži...

Ostali su naravno prihvatili ideju

“Super! Šetaćemo se po kraju, šaliti sa komšijama, ionako večeras nemamo šta drugo da radimo osim dogovora da se skupimo i gledamo horor filmove”.
Jovana je ušla ushićena u kuću, nije ni stigla da objasni svojima gde ide i šta je to odjednom za nju toliko bitno!?i. Bila je previše zaokupljena kako napraviti svoj kostim Pepeljuge. uzela je novu svilenu suknju i pronašla staru majcu, koja od prilike izgleda baš onako, kao u crtanom filmu.

Nije imala staklene cipelice, ali to će zameniti cipele sa providnom visokom štiklom.

Veliki problem - frizura

Na brzinu se setila “imam jednu crvenu traku, napravim par lepih uvojaka i to je to !”

Verovatno je i previše krenula da mašta, pa nije ni primetila kad je telefon krenuo da zvoni. Javile se. Kraj telefona je bila Ana, koja je već ushićeno govorila kako je čekaju ispred zgrade.

“Da” rekla je “Silazim odma!” ali u sebi smišljajući izgovor jer ipak, trebalo joj je još vremena da se sredi.

Kada je završila izgledala je prelepo. Uzela je svoju torbicu i istrčala ispred zgrade.
“Pa gde si ti, samo smo tebe čekali !”
“Hajdemo !” - rekla je

U trenutku, osetila je u sebi neki strah, nije znala zašto.Njen prijatelj je primetio pogled na njenom licu i krenuo da dobacuje: “Gospođice, čemu taj pogled? Opet si gledala previše horor filmova !” “Zombiji ne postoje” dobacio je još i krenuo da se smeje.

Na silu je vratila osmeh na lice jer nije želela da je prijatelji zadirkuju, ali negde duboko u sebi, osetila je veliki strah.
Nije želela ništa reći, ali u trenutku, krajičkom oka - primetila je čudnog čoveka

“Pogledajte kako nas gleda !” uzviknula je , našta su joj odgovoril “ma daj Jocke, pusti se više tih beskućnika, oni su već maskirani”.
Znala je da to nije to,međutim prijateljisu je i dalje zadirkivali. Najbolja teljica joj je rekla “Hajde da potrčimo tamo! Zatražimo slatkiš, malo ga zezamo i brzo pobegnemo”.

Kad su se okrenuli, čovek je već nestao kao senka. “Dobro de Jovana, neplaši se, znaš da ovde ima hiljadu mesta da se sakrije. Idemo još malo po komšiluku, evo je moja zgrada odma tu- znaš to. Posle se penjemo gore i pravimo žurku.
Biće ludilo! Pozvala sam još neke prijatelje, ma videćeš !”.

Nakon malo švrljanja po kraju, jurnjave sa decom koja su tražila slatkiše i smejanja na čudne poglede nekih tu baka i deka, koji kada su im zvonili na vrata nisu znali šta se dešava. Celo veče je bilo neverovatno zanimljivo.i čudno !

Nakon nekog vremena Ana reče “Hajdemo konačno kod mene, imamo pivo, grickalice i sednemo da gledamo tonu filmova koje sam skinula !”

Pri ulasku u zgradu Jovana je osetila jezu, ne onu običnu jezu od hladnoće, to je bio za nju neki totalno nov osećaj, osećaj nelagodnosti i straha. Okrenula se i ponovo ugledala isti lik, iste oči - “Ana !”- vrisnula je “Evo ga ponovo !”. Ana se samo nasmejala, povukla je u zgradu i rekla “Da, uvek si volela da malo mračiš i plašiš sve oko sebe. Šta sad oćeš da kažeš? beskućnik - ubica ili možda zombi !”
Svi su se smejali, pa čak i ona, ali je u sebi i dalje osećala istu onu jezu.
Popeli su se uz stepenice, Ana živi na 2. spratu. Polako su ušli u stan, pozdravili se sa njenim roditeljima, koji su se već spremali za spavanje i ragani ulazak u sobu.
Izvadili su sve zezalice i slatkiše što su dobili, posedali na pod ispred tv-a i čekali šta će Ana da pusti novo.

Ugasili su svetlo upalili velike sveće kako bi cela soba izgledala što sablasnije i čekali da Ana konačno pusti film.

Pošto je već bilo kasno, lagano su krenuli da tonu u san. Bio je prelep dan, a još luđa noć.
U trentku Jovana se trgla iz polu sna. Ona i Ivan su ležali jedno do drugog ali Ana nije bila tu. Pomislila je na to da probudi Ivana jer je svuda bila potpuna tišina, a nije želela da diže paniku iako je osećala veliki strah i stalno razmišljala o liku koji je videla. Oči tog beskućnika, bile su joj sve bliže i delovale sve opasnije na neki čudan način.

Krenula je po stanu da traži Anu, Ivan je i dalje spavao.

Tihim korakom krenula je kroz hodnik, otvorila vrata druge sobe - nije je bilo.

Produžila je do kuhinje i krenula da vrišti. Ana je ležala u lokvi krvi, stajala je tu ni sama ne zna koliko vremena dok je u trenutku neko nije povukao za ruku. Trgla se preplašena, ustuknula pet koraka, dalje nije mogla. -Rekao je “Ne brirni se i tvoj prijatelj spava i neće se više buditi - Ti si noćas odlučila da budeš lepotica, meni ovaj kostim beskućnika sasvim odgovara. Pogledaj !” rekao joj je.

Skinuo je masku, a u njoj su se u trenutku isprepleli ljubav i strah. To je bio Igor, njen drugar iz škole. Nikad ga nisu zvali nigde, nije bio njihovo društvo.
Pitala ga je “Igore, zašto si to uradio?” , jednostavno joj je odgovorio

“Jovana, pzoznajem te, gledam te ceo svoj život. Znam šta si želela, želela si strah- evo i to sam ti pružio !”.
“Video sam da i ti mene gledaš, ma kako god izgledao !”.
Odjednom , više joj se nije svideo njen kostim pepeljuge, krenula je da ga cepa. Sada su bili slični. Rekla je “ Evo jovane, pogledaj me sada, sada smo slični - da ne kažem isti”, “ma ne” uzviknu on “ Ti ćeš za mene uvek biti najlepša , ali znao sam da će te malo krvi strašno obradovati. To je moj iskren poklon za ovaj praznik !”.

Odjednom, oči su joj zasijale sjajem kao nikada do sada “Ti si moj heroj” rekla je “od uvek sam želela da probam nešto ovako ludo, ali zašto si sve uradio sam, zašto me nisi pitao?”
Odgovorio je “ Ljubavi, pogledaj svu tu krv oko nas, pogledaj kako sam ih napravio - izgledaju kao žive lutke, smešni su. A ti, voliš miris krvi, njenu boju, znam sve o tebi”.
“Dođi u sobu, pogledaj krevet” -krevet je bio čisto beo posut laticama ruže.
“Hteo sam ovu noć za tebe da učinim posebnom “.
“Želim da budeš moja , a znao sam da ću te privući samo na nekičudan način. Uplašio sam se kada sam shvatio da ipak prepoznaješ moj pogled u očima onog trulog prosjaka!”
Pogledala je oko sebe, u sobi Aninih roditelja nikada nije bila. U trenutku nežno su se poljubili. Legli su u taj mirišljavi krevet, oduševljavale su je latice ruže. Vodili su ljubav celu tu noć. Nešto kasnije je zaspala.
Ujutru je probudila maska beskućnika, skočila je iz kreveta, pogledala je oko sebe i videla krv po celoj sobi. Videla je najboljeg prijatelja mtrvog, znala je da ni joj nema spasa!