Topao vetar

Day 2,518, 16:42 • Published in Serbia Serbia • by Kapetan Uks

Bio je to Interflugov let Beograd-Bratislava-Drezden. Skoro ganc-novi Tupoljev nosio je mene i još dvadesetak putnika kroz socijalistička nebesa. Danas će vam ljudi reći - a naročito oni koji su još tad bili reakcija - da su ti avioni bili sranje, da je bilo neudobno, truckalo se, prljavo... Ja ga tako ne pamtim!
Bila je to dobra letelica, lepa (koliko uopšte jedan avion može biti lep - meni su skoro svi ružni), pouzdana u vazduhu i udobna koliko se moglo. Jeste da unutra nije izgledalo bog-zna-kako, da su sedišta bila presvučena nekim štofom boje razmekšanog proliva trogodišnjaka koji je upravo pojeo pokvarenu guščiju paštetu sa kakaom za kuvanje, a stjuardesa je odavala utisak da su je prodali u roblje avio kompaniji, ali leteo je taj Tupoljev sasvim kao neki današnji Erbas...


copirajt baj Simon Wilson, nou infrindžment intended!!!

Tokom leta, prevrtao sam po glavi sve što se odigralo u poslednjih par dana. Otova konačna ponuda zvučala je fenomenalno, osim što je napomenuo da posao nosi određeni rizik, ali u svakom slučaju ne toliki kao neka druga odeljenja njegove kompanije. Do kraja je ostao potpuno tajnovit po pitanju konkretnih detalja, ali mi je pokazao papir sa oznakom "Hauptverwaltung Aufklärung" gde piše da je ovlašćen od strane državnih organa Istočne Njemačke da pruži svaku garanciju verodostojnosti svojih reči.
Čudna stvar: nakon što mi je pokazao papir i dao mi da ga proučim (ispod originalnog teksta stajao je i prevod na srpskohrvatski), stavio je hartiju na noćni stočić, polio je vodom i ona se - rastopila!

Majstor Čkilja nije pokazao neko naročito nezadovoljstvo kada sam mu saopštio da ga napuštam. Okrenuo se i promrmljao samo: "Nek' im je Bog upomoć...", naglo se zatim osvrnuvši da proveri da neko nije načuo njegovo neoprezno pominjanje Svevišnjeg. Čkilja je bio prvoborac u ratu i uvek žarko stajao iza interesa Parije, samo je pod stare dane umeo da se od tog žara zakloni pod uvek prisutnu, uvek utešnu senku krsta...

Možda najtužniji trenutak je bio kada su me i otac i majka ispratili rečima vrlo sličnim Čkiljinim. Otac mi je, doduše, tražio cigaretu neposredno pre nego što izađoh iz kuće. Poneo sam kofer i manju putnu torbu - ni jedno ni drugo nisu bili prepuni stvarima.

Aerodrom Bratislava-Ivanka dočekao nas je sumorno, hladno i vrlo nepretenciozno. Dok smo sletali na susednoj pisti nalazio se samo neki čovek u odrpanim pantalonama koji je metlom čistio tada već malo ispucali asfalt. Uprkos hladnoći, na sebi je umesto jakne imao neku oker košulju a na glavi kačket i izgledao je kao da bi ga najiskrenije mrzelo da se skloni sa piste čak i da smo leteli pravo na njega. U trenutku kad su točkovi dotakli tlo, čistač je pljunuo na upravo pometeni deo.


Da je Velja radio pistu, verovatno ne bismo ni znali gde treba da sletimo

Po silasku sa aviona dočekala su me - i ispod obe ruke uhvatila - dva gospodina strogog izraza i istovetnog stila oblačenja kao Oto. Bez reči su me odveli u jedan ugao, gde su tražili da vide potvrdu. Ta "potvrda" koju mi je Oto dao bila je zapravo prazan papir, doduše vrlo neobičan pod prstima. Jedan od ove dvojice uzeo ju je u desnu ruku, dok je levom kresnuo upaljač i prineo ga donjoj strani papira. Mora biti da sam negde očekivao da počnu da mi se dešavaju čudne stvari, pošto nisam bio previše iznenađen kada sam video da se na zagrejanoj površini izdvajaju slova. Izgledalo je kao nekakav anagram, razbacani znakovi, naizgled nepovezani; čovek je nastavio da drži upaljač sa donje strane potvrde dok svo to pisanije nije isparilo sa njega. Kada se papir upalio, sačekao je da dogori i frljnuo ostatak u stranu. Okrenuo se ka onom drugom (koji me je i dalje držao pod mišku), unjkavim glasom procedio nekoliko reči, a onda su mi se obojica nasmešila, kao teledirigovani, odjednom i vrlo veštački.
O toaletima na aerodromu Bratislava-Ivanka koji su u isto vreme delovali sterilno i opoganjeno do tačke bez povratka, ovde neću pisati. Reći ću još da je, nakon oko dva sata krajnje neprijatne tišine sa Otovim kolegama, moj Tupoljev nastavio ka Drezdenu. Nekoliko redova iza mene, Njemci su sedeli u tišini i, kako mi se činilo, fiksirali moj potiljak bez prekida.

Voleo bih da napišem koju reč o samom Drezdenu, međutim to bi štivo bilo krajnje šturo pošto su me moja dva pratioca istog trena kad sam kročio sa avionskih stepenica strpala u izvanredno ružan "Barkas 1000" kombi, u zadnji deo bez prozora, u kojem sam proveo ostatak puta do Karlmarksštada. Nekako sam uvek imao dosta dobar osećaj za vreme; po slobodnoj proceni, vrata zadnje kabine otvorila su se nakon nekih sat i po truckave vožnje.
Vrata je otvorio omaleni čovek u meni nepoznatoj braon uniformi. Kada mi se obratio na tečnom srpskohrvatskom, vilica mi je pala do poda: "Gospon Jakovljević, dobrodošli u Karlmarksštad, ponos Demokratske Republike Njemačke! Nalazite se u Hartmannstraße broj 24 - adresa koja Vam možda ne znači puno, ali znajte da ste od danas gost nadaleko čuvenog Ministarstva državne bezbednosti!"
Državne bezbednosti?! Nije mi sasvim išlo u glavu šta se to odigralo u poslednjih nekoliko sati, kako sam i zašto dospeo u ruke državnim organima i - možda najviše zabrinjavajuće - kako to da sam svime ovime bio tek neznatno uznemiren...
Od svih pitanja koja su mi se kovitlala uspeo sam da kažem samo: "Herr Oto me je poslao... Državna služba?"
- "Štazi, gospon Jakovljević. Pod tim imenom nas verovatno bolje poznajete... Usput, drago mi je da vidim da naš eksperimentalni opijat dobro deluje na Vaš sistem. Herr Oto Vam ga je vrlo znalački podmetnuo."

Počeo je da se smeje, gotovo razdragano, a sa njim su se u širok osmeh razvukli i prozori tmurne zgradurine u Hartmannstraße broj 24, krateri na Mesecu iznad nas, lica one dvojice koji su me dopratili iz Bratislave, a koji su sada dovozili kolica za ranjenike ka meni, kolica koja su se isto počela smejati grohotno i razdragano i plesala sa prozorima, mesecom i Štazijevim komesarom, u krug i u krug i sve sitniji, nestajući, kao da teku kroz odvod pred mojom glavom koja je postala laka kao balon punjen helijumom...

Probudio sam se u izdvojenoj sobi tog zdanja, za koje sam kasnije saznao da je zloglasni zatvor stavljen na raspolaganje Ministarstvu državne bezbednosti Demokratske Republike Njemačke. I od tog trena počela je prava avantura.

Do sledećeg broja,
Grli vas sa sumnjivim namerama,
Q