Join the new world

Jbt. Usnih naseg CPa. Zanimljiv SFtriler. Nije da imam bujne snove i stvarno se ne secam predhodnog sna, tako detaljnog kao ovog pa reko da to zapisem, ko zna mozda nekome koristi. A i ne mora.
Silazim dole sa Z venca prema zeljeznickoj i na samom pocetku takozvanog *picinog parka^ Ugledam tri poprilicno krupne siluete, priblizavam se i ne verujem. Jbt. nas CP sa jos dva skockana frajera u sljasteca odelca. Jos uvek ne verujem, okrecem se gledam ima li neke skrivene kamere ili bilo kakvih paparazza unaokolo, nikog. Usporavam hod i priblizavam se, sada vec na nekih dvadesetak koraka. Odjednom skripa guma, pucnji.. 10 sekundi mnogo je.. sve se desilo. Kao u filmu, nas CP lezi opruzen sa sve onom dvojcom sa sljastecim odelima na sred parka. Okrecem se oko sebe i dalje ne verujem sta vidim, dobijem onaj osecaj kada sanjate, da sanjate.
Stojim nad, sada vec rahmetli CPom i gledam ga kako ustvari malo mozga ispade iz onolike glavudze. Bljesak! Budim se u bolnici, nekoj zdravstvenoj ustanovi, sav umotan u gips i zavoje. Ne mogu da se mrdnem. Nista me ne boli, ali ne osecam kompletno telo. Samo trepcem. Sam u sobi sa ogromnim TVom ispred kreveta na kom lezim. I gledam naseg rahmetli CP kako je okupio novinare i saopstava pokusaj atentata na njega. Ono sto je pocelo krajem oktobra 2016. U tom momentu ulazi citav konzilijum doktora u sobu, koji razgovaraju medjusobno, gledaju u mene. Zanimmljivo nikako nisam mogao da raspoznam jezik na kojem pricaju. Nakon izvesnog vremena izadjose svi iz sobe, nista mi jos uvek nije jasno. U glavi mi je bukvalno ludilo, svaki ugao iz kojeg sam mogao da sagledam situaciju u kojoj sam se nalazio je nailazio na corsokak! Jednog momenta sam cak pomislio da sam u stvari umro i nasao se u nekoj zoni sumraka ili tako nesto.
Otvaram oci, opet bela soba, ogroman TV. pomislih ovo nema kraja i ne moze gore. Kad na TVu opet nas CP ovaj put prica nesto o helikopteru padu... Ne zainteresovan za njegove bilo kakve izjave, pokusavam da se pomerim nekako, treba mi daljinski! Zelim da promenim kanal. Ali ne. Ni makac. Cuje se kako koraci odjekuju hodnikom ispred moje sobe, i sve su blizi. Otvaraju se vrata prilazi prelepa punacka medecinska sestra i govori mi. Gospodine predsednice, sve ce biti u redu! Stacete vi na noge pre nego sto pomislite. Jbt. sta se ovo desava!? Kakva je ovo zajebancija. Na TVu naravno nas CP opet prica o atentatu na njega u tom momentu otvaraju se vrata sobe i na krevetu guraju nekog jadnika takodje umotanog u zavoje od glave do pete i stavljaju ga pored mene. Pomislih bar cu imati nekog u sobi necu biti sam. Pita jedan doktor drugog, Koliko je visok? 1.99 m. Kada je rodjen? Mart 5, 1970. Koliko je tezak? 109 kg. Idealan odgovara drugi. Izlaze napolje. Pocinjem da osecam svoje prste na nogama, mislim da sam uspeo da se pomerim. Bljesak!
Otvaram oci, opet ista soba. Osecam se mnogo bolje. Opet koraci, ulazi ista ona prelepa medecinska sestra i prilazi novom pacijentu, gleda listu. Okrece se ka meni i namiguje mi. Naginje se nad novim pacijentiom i govori mu , Gospodine predsednice, sve ce biti u redu! Stacete vi na noge pre nego sto pomislite! Au.. braco moja rodjena. Kada se sad nisam slogirao nikad necu pomislih. Bljesak!
Otvaram oci opet ista soba, ali nemam zavoje!!!! Ustajem iz kreveta kao da se nista nije desilo! Gledam komsiju, kao mumija ali trepce i ne mrda. Hocu da izadjem iz sobe. Koracam prema vratima, izlazim. Dugacak hodnik i na kraju hodnika ogroman TV. nikad u zivotu nisam video toliki. I nas CP na njemu prica o jovanjici nesto... Prilazim, pored tog ogromnog TVa vrata .Prilazim vratima otvaram, a iza vrata novinari, paparazzi , ovi i oni, kamere, reflektori. I svi me oslovljavaju sa Gospodine predsednice. Stajem za binu i odjednom iz mene izlaze reci koje ja ne izgovaram! Moje telo u stvari nije moje! Ne mogu da ga kontrolisem! Uzas! Bljesak!
Otvaram oci opet ista soba! Skacem iz kreveta! Na TVu opet CP nesto govori o Oliveru Ivanoviću. Prva misao, bezi odavde! Skaci kroz prozor! samo bezi! Ne bitno gde! Trcim prema vratima, zakljucana! Pff bem ti srecu! Sad kad mogu da begam zakljucano. Prilazim prozoru i bezim napolje. Nije visoko, mocicu. Skacem na neku zivu ogradu. Izgrebem se ali uspevam da begam... Prilazim parkingu koji ne poznajem ali ugledam svoj auto. Otkljucan kao i uvek, kljucevi u volanu. Palim auto, Pogledam u retrovizor! Sok! Jbt. vidim CPa. Samaram se, ali dzaba. I dalje kao svoj odraz u ogledalu vidim CPa! Bljesak
Otvaram oci opet ista soba! Skacem iz kreveta! Na TVu opet CP nesto govori o koroni. Moram da pobegnem iz ove zone sumraka pomislih. Prilazim komsiji, gledam ga, resim da mu odmotam zavoje. Sada me zanima ko je ispod njih!? Nervozno odmotavam zavoje i jbt. nas CP ispod zavoja!!! aaaaaaaaaaaaaa Bljesak!