Join the new world

Увод :

Срби сви и свуда је назив студија др Вука Стефановића Караџића из (деветнестог вјека),у којој је он изнио тада позната знања о поријеклу Срба,земљама у којима Срби живе,вјероисповести које су код Срба присутне,као и о српском језику. Вук је студије Срби сви и свуда писао још 1836. године,да буде објављено у његовој Црној Гори и Боки Которској,али ју је објавио тек 1849. године у Бечу,као дио књиге „ Ковчежић за историју,језик и обичаје Срба сва три закона „ . Вуков спис Срби сви и свуда често је касније политички оспораван и оцјењиван као пристрасан и изразито националистички . Ипак, на основу овог списа многи касније лингивисти и етнолози сматрали су Срби и Хрвати говоре једним језиком,често називаним српскхрватски ,док су неки македонски језик сматрали јузним српским дијалектом. Многи данашњи Црногорци и Македонци сматрали су се Србима, а данашњи Бошњаци Србима муслиманима или Хрватима муслиманима,док је дио њих био неопредељен. Вук на основу језика одређује националну припадност и тако сматра да су Срби сви који говоре српским језиком а српским језиком он назива све штокавске говоре,што су неки његови савременици, али и насљеднициа посебно хрватски филозофи,оцјењивали као пристрасност и национализам. Међутим,то није било само Вуково мишљење,већ став и многих других тадашњих стручњака попут Јернеја Копитара,Павла Шафарика и других. Они су сматрали да је читаво штокавско наречје српски језик,чакавско наречје прави хрватски језик,кајкавско наречје дио словеначког језика. У Вуковој студији између осталог се,наводи се да Срби живе у Далмацији,Србији,Војводини,Црној Гори,Босни,Херцеговини,Лици,Славонији,Македонији,Барањи,Дубровнику и Космету. Такође се каже Срба има и у Истри и Трсту. Вук наводи да Срба има православаца,муслимана,римокатолика,а при томе наводи да се само Срви грчког закона (православне вјероисповести) сбе зову Србима или „ Србљем „ , а остали овог имена неће да приме. Он каже да Срби муслимани сбе сматрају правим Турцима, „ и ако ни од стотине ниједан незна турски језик“ а Срби католици себе зову разним именима ( Буњевци,Шокци,Крашовани),или неким туђим именима (Хрвати,Угри),именима неких древних народа (Илири,Латини) или се зову по местима где живе ( Босанци,Славонци,Далматинци,Дубровчани ) . О Македонцима Вук каже како су му двојица из Дибре на Цетињу говорила да у Мекодонији има доста људи који говоре српски језик,онако како су га и они говорили,између српског и бугарског,али опет ближе српском него бугарском. Такође су му рекли да у Македонији има и других српских села. У Краљевини Срба,Хрвата и Словенаца ( Југославија) сматрало се да је језик македонаца дијалекат српског. Данас се словенско становништво Македоније сматра посебним народом,Македонцима,као и њихов језик „Македонски језик“ . О самом називу Срби,Вук казе да он непотиче од државе Србије,већ Србија потиче од Срба,јер Срби неживе само у Србији. Он се такође позива на велике слависте свога времена Добровског и Шафарика,који кажу да назив Срби је чак старије и од имена Словени,и да су се некад сви Словени звали Срби. Већина Срба муслимана,се данас назива посебним именом „Бошњаци“. У 19. и 20. вијеку,језик је био заједнички као „српско-хрватски језик“ .


Број Срба и вијероисповијест

По Вуковим прорачунима,Срба је било око 5 милиона,по бијероисповијести дјелили су се на оне Грчког,Римског и Турског закона. Србима су се звали само они Грчког закона. А остали ово име неће да приме. Сви су говорили истим језиком. Али по подели различитих вијера. 3 милиона је било оних Грчког ( Православног ) закона,живјели су у Србији,Аустријским државама и у Босни. А по могли би рећи да је било двије трећине оних народа који су под Турским законом,и једна трећина Римског закона. Народ по Турским законом се називао Турцима а као сто Вук каже : „ ниједан од стотине незна Турски језик“ ! . Народ Римског закона себе су називали по мијестима у којима су живели нпр. ( Славонци,Босанци,Далматинци ... ) . Давали су једним другима разне надимке,који су и дан данас остали,упамћени. Па нпр. Србе Грчког закона називали су „Власи“ и „Хришћанима“. Србе Римског закона називали су „Шокци“ и „Кришћани“. Код насих народа је било увек мимо других и различито од других. Код арнаута има и оних који су под Грчким а и оних који су под Римским законом,па се опет сви зову Арнаути. Вук је размишљао много о томе зашто је код нас другачије и није дошао баш до правог одговора.

Подијела народа по класама

Народ је у то време живео по класама,знало се ко у које друштво припада. Код народа Турског закона највише је било варошана (Грађана) и мало тежака (сељака). Било је и трговаца који су припадали исто у вишу класу. Аге,спахије и бегови,били су виша класа,на ту позицију поставио их је њихов владар. Али није било велике разлике између сељака и народа из више класе,јер сељак ако је имао где да заради,могао је да има велику кућу,да носи скупљу одећу,да има доброг коња. Богаство је могао да стекне помоћу јунаштва и разума.
Код народа Римског закона у Дубровнику за време републике прва господа која су владала земљом били су властела,разликовали су се много од обичног народа,и по правима и по господству. Пучани су се такође убрајали у вишу класу,они су се разликовали од мањих народа сељака.
Код народа Грчког закона који се Срби зову највише има сељака и тежака. У Црној Гори нема ни града ни вароши како онда и да буде градског народа. Прве старијешине код Српског народа били су сердари,војводе,кнезови. Њихово старјешинство се преносило са оца на сина. Господство се није разликовало ни по чему од сељака. Само у Аустријском царству Срби имају вишу класу,највише у Мађарској. Највећа су им господа владике,које се нису бојале ни цара. Па после њих по величини титуле били су спахије и племићи. Грађани су били пургери,па после њих племићи ( доктори,адвокати,свештеници,учитељи...) . Виша класа народа је Српски заборавила и мислити,сматрали су да је прост и сиромошан.,па су га зато искварали и једнако га још увек кваре.


Назив Срби,и како је настао ?

О самом називу Срби Вук каже да је старије и од државе Србије,јер је Србија добила име по Србима,јер Срби неживе само у Србији.Вук се позива на велике слависте Добровског и Шафарика,који кажу да су Срби старији и од Словена и да су се некад сви Словени,Србима звали. Најстарији документовани податак о Србима датира још из 69. или 75. год. У познатој књизи Плинија Цецилија Другог „Познавање природе“. Он дословно каже : „A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesii" ( Поред Кимерана станују Меотици,Вали,Срби,Зинги и Псеси. ) Други спис који говори о Србима био је (најкасније 175. год.) дело египатскох научника Кладуија Птоломеја „Географија“ . Он дословно каже : „ Између Кераунског планинског венца и реке Ра смештени су Оринеји,Вали,Срби“. Поред овог антропогеографског податка,да су Срби живели на подручју Закаквазја у понтском залеђу,али он нам даје још бољи податак да у Панонији постоји град-насеље Сербина. Овај Српски-град или Србица убележен је на његовој мапи Доње Паниније и Подунавских регија,негде у савском подручју,на месту данашње Градишке. По званичној историји Срби су се доселили на Балкан у 7. вијеку ( 626. год.) Од тада се са сигурношћу може говорити о Српској историји. На Балкан су дошли Беле Србије,тј. Бојке. Сматра се да Бела Србија или Бојка налазила на подручју данашње Њемачке. Имамо разних одговора на питању ко су уствари Срби. Па нпр. Срби су мјешавина старобалканских етноса и Словена ( Константин Јиричек „Историја Срба“).Вијероватно да су Срби биолошки више балкански Романи него Словени (Павле Илић „ Српски народ и његов језик“.) Срби су могуће по пореклу Илири колико и Словени. Е сад мало значење речи Срби. Према руском историчару Велтману у делу „Атила и Руси“ име Србин односило се војнички и ратнички сталеж у Русији,а реч Срб означавало је војник,храбар човек и навоодно од Срба су постали Козаци. Код Белоруса реч Сабр или Сјарб значи силу,множину великог народа исте крви и језика. Код Великоруса реч Серби значи здрав,јуначан,силан сој људи. Код Лужичких Срба рец Сораб има значење човека најразборитијег,најљепшег,најодабранијег у том роду. Код Украјинаца реч Сирбин значи господовати. У Црној Гори храброг јунака су хвалили Срб од Косова. И у турском језику реч Серб или Срб има значење народа једног кољена,храброг,убојитог и непокорног. На старом санскритском језику реч Серб значи некорона,храбар. Верује се да су Срби за време усвајања свога имена имали све ове особине. Дошао сам до занимљивих података,у „ Историји народа средње Азије“ где је Јоацхим забележио речи кинеског гувернера Хју Ју,160.год. п.н.е. „ Срби су нападали 30 пута од пролећа до јесени“ . „ Од како су побегли Хуни,осилили се Срби и завладаше земљама њиховим,има их сто хиљада војника и просвећени су,племена су им силнија и многобројнија и ми неможемо да им се одупремо“. Нека истраживања су показала да и дан данас постоје неке Српске речи на Тибету. Нпр. Чедо,Јарак,Сила,Цица,Рудник,Гора,Луч. Као и имена нпр. Божан,Милован,Србица.


Језик Срба

Током 19. и 20. вијека,сматрало се да су Срби,Хрвати и Бошњаци,говоре истим језиком,што је и тачно,донекле. Тај заједнички језик називао се Српско-Хрватски. Крајем 20. вијека почело се говорити о различитим језицима,тј. Посебним. Па је тако остао Српски језик ( језик православних срба ), Хрватски језик ( језик Хрвата,Срба римског закона),касније је уведен и појам Бошњачки језик (језик Српских муслимана). У спису „Срби сви и свуда“ Вук је Србима назвао свеоне који говоре штокавским наречјем,Хрвате је назвао свеоне који говоре чакавским наречјем,а Словене они који говоре кајкавским наречјем. Основне разлике између Српског и Хрватскох језика.
1. Мјесто што или шта говоре ча
2. На крају речи изговарају л мјесто о. нпр. котал,рекал,молил.
3. Мјесто ђ и љ говоре ј нпр. преја,меја,постеја.
4. На многим мјестима где је код нас ћ од т,они говоре тј нпр. братја,прутје.
5. Гдје тог ми говоримо шт они говоре шћ нпр. пришћ,огњишће,шћап
6. Свуда изговарају Х као и Нијемци цх
7. У род.мн. кажу нпр. градов,жен
8. Које се ријечи мушког рода у завршавају на (јат) они имају их нпр. голубих
9. Ко што су код нас могу и хоћу,код њих је вељу и виђу
10. Непишу слово и на крају глагола нпр. писат,молит.
11. Код глагола који се код нас завршавају на ем и им у трећем лицу мн. Код њих је бу. Нпр. говорибу,хоћебу,молибу.
12. Мјесто који говоре ки,мјесто које,ке,мјесто моја,ма.
13. На крају слога мјесто м говоре н нпр. видил сан га.
14. Мјесто језик они говоре јазик
15. Мјесто гроб-греб,мјесто растем-рестем,мјесто врабац-вребац.
16. Где год је у славенском језику (јат) они говоре и нпр. Вира,дите,симе.
17. Имају и нове речи нпр. Крух,криж.

Свако може да види и да закљући да су разлике у језику врло мале,и да је ово отприлике један језик,са различитим дијалектима.

Закључак :

Вук Стефановић Караџић је у свом спису „Срби сви и свуда“,покушавао да нам објасни зашто српски народ мрзи своје име,тј. Зашто га се стиди. Тешко је то објаснити,прво морамо да знамо и историју пре фамозног 7. вијека,којег нам је представила историја,као тачно мишљење. Ко год да мало размисли зна да није могуће да смо само тако настали у 7.вијеку. Ватикан је забранио,било какво интересовање за питања о Србији и Србима пре тог 7. вијека. Једина књига,која је описивала је била „ Српска историја „ Марва Орбинија,али већину ствари из те књиге су забранили,па тако да није могуће доћи до неких података.Занимљива и шкакљива питања су : „ Зашто такав страх,када су у питању Срби ? Шта се то дешавало,пре 7. вијека ? Ко смо ми уствари ? „ Можемо само да предпостављамо да се нешто велико крије иза тога.

Извори:

1. Караџић, В.С. (1849) :Ковчежић за историју,језик и обичаје Срба сва три закона, Беч
2. Орбини, М. (1601) : Краљевина Словена, Пезару