Join the new world

Поздрав суграђани 🙂

Настављамо тамо где смо у прошлом чланку стали-код тренутка када буна против дахија прераста у револуцију и борбу за ослобођење од турске власти.

Увод пред Устанак

Убијањем дахија, устаници на челу са Карађођем нису стали. Верујући да устаници могу очекивати помоћ од Русије, Карађорђе и устаничке старешине су 27. јула 1804. написали молбу руском цару и одредили изасланство на челу са протом Матијом Ненадовићем које је отпутовало у Русију. Изасланици су објаснили разлоге дизања устанка, његове дотадашње резултате, неуспеле преговоре са Бећир-пашом и решеност устаника да се боре док не испуне своје захтеве уз јемство Русије и Аустрије. Истакнута је жеља устаника да се у Србији успостави самостална српска држава која би била под заштитом Русије, али која би и даље плаћала данак султану. Такође је затражена помоћ у оружју, муницији, новцу и војним стручњацима. Примивши ове молбе, руски цар је 28. новембра 1804. наредио да се издвоји 5.000 дуката за устанике у Србији и послао писмо руском посланику у Цариграду са упутством о томе како да утиче на Порту.

Карађорђе је, међутим, послушао савете Бећир-паше и других посредника да буде толерантнији према Порти, те је смањио устаничке снаге око Београда. Изгубивши стрпљење према устаницима, Порта је априла 1805. наредила нишком Хафиз-паши да почне да скупља војску и угуши буну. Ни Карађорђе није седео скрштених руку, тако да је још у марту 1805. један део устаничке војске од Београда померио ка Западној Морави ради заузимања Карановца, Трстеника, Пожеге и Ужица, а други део према Великој Морави ради одбране у случају да Турци крену тим правцем.


Почетак борби

Турска се 1806. спремала за коначни обрачун са устаницима. Предвиђен је напад на Србију из три правца: из Видина, из Ниша и из Босне. Срби су своју војску усмерили изван Београдског пашалука ка Кладову, Параћину, Крушевцу, Рашкој, Вишеграду, Новој Вароши, Шапцу и Београду. Стојковић је освојио Пореч, Кладово и Неготин, Добрњац Параћин, Ражањ и Алексинац, Главаш и Младен Миловановић Крушевац. Радич Петровић је продро долином Ибра и освојио Пазарску нахију, али га је код дежеви поразио Сулејман-паша Скопљак. На истоку су устаници поразили Пазван Оглуа на Џивџибарама.

С' обзиром да је ово веома опширна тема, овде ћу навести само највеће битке из Првог српског устанака.

Бој на Иванковцу

Устаници су очекивали напад на овом правцу и прикупили су се у две групе. Карађорђе је са првом групом од 4000-5000 устаника био је на брду Гиљ код Јагодине, на левој обали Велике Мораве. Са тог положаја могао је да брани главни правац турског наступања Ћуприја—Јагодина—Баточина—Гроцка—Београд. Другу групу од око 2000 устаника водио је Миленко Стојковић са Петром Добрњцем. Они су били лоцирани на Иванковцу код Ћуприје, да би бранили правац турског наступања десном обалом Велике Мораве правцем Ћуприја—Иванковац—Пожаревац—Гроцка—Београд.

Сматрајући први правац опаснијим, јер је водио кроз Шумадију, која је била снажно обухваћена устанком, Хафис-паша је одлучио да напада преко Иванковца. Топографски положај погодан за одбрану на Иванковцу устаници су се на брзину утврдили, подизањем два шанац са палисадама. На падинама западно од шанчева била су два редута.

Хафис-паша је 18. августа ујутро напао устанике и у току борбе, која је уз обострано велике губитке трајала цео дан, устаници су напустили редуте и повукли се у главно утврђење. Чим је пао мрак, Турци су се повукли у Параћин. Сутрадан је пристигао у помоћ вожд Карађорђе, и придружио се Стојковићу на положајима изнад Параћина. Турци су устанике нападали 20. августа још три пута и били су успешно одбијени, због тога се Хафиз-паша повукао према Параћину. Оставио је устаницима богат ратни плен.


Битка на Делиграду

Делиградско утврђење налазило се на пола пута између Алексинца и Ражња, на улазу у Ђуниски теснац, између Дреновачког потока и Мораве.
Карађорђе је наредио да се ту сагради утврђење и спречи продирања Турака са правца Јужне Мораве.


План Делиградског утврђења

Под вођством Ибрахим-паше, Турци су неколико пута са знатно већом и боље опремљеном војском покушали да разбију Делиградско утврђење, пробију се и заробе Карађђрђа, који је ту дошао у току битке. Међутим, вештим маневрима и добром тактиком (којој је допринело управо утврђење и начин на које је било изграђено), Турци су, након пет недеља борби, претрпели озбиљан пораз и изгубили доста муниције, топова, па чак и војну благајну.


Бој на Мишару

Док је Карађорђе са шумадијском војском био још на Морави и чекао напад Турака од Ниша, Турци из Босне, предвођени босанским везиром Сулејман-пашом Скопљаком и пашама Синаном и Хасаном, су продрли преко Мачве до Шапца, ослободили га опсаде и потиснули устанике до ушћа реке Вукдраже у Саву. Истовремено, један јачи одред Турака под командом сребреничког Хаџи-бега је кренуо из Соко града према Ваљевској нахији. Турски план је био да се ова колона у Палежу споји са главнином која је из Шапца требало да настави ка Београду.

Јаков Ненадовић је известио Карађорђа и затражио помоћ, а овај му је поручио да што дуже задржава Турке како зна и уме, док он не стигне, пошто победи Турке на Делиграду.


Јаков Ненадовић

Карађорђе је са војском брзо стигао до Лајковца, а одатле је кренуо ка шанцу на Кличевцу код Ваљева. Главнину војске је предао Милошу Обреновићу да прихвати борбу са Хаџи-бегом. Карађорђе је очиледно хтео прво да се ослободи Хаџи-бега, а онда да нападене Сулејман-пашу Скопљака. Хаџи-бег је поражен 1. августа 1806. код Братачића.
Босански везир је са својом војском истог дана кренуо из Шапца ка Београду. Десно крило његове војске на челу са бањалучким Хасан-пашом су устаници дочекали у Месарцима и потиснули ка Шапцу. Главнина турске војске под командом Сулејман-паше је наставила напредовање и увече се улогрила у селу Ушће. Ту су тих током ноћи напали Јаков Ненадовић и поп Лука Лазаревић. Ујутро су се устаници повукли, али су друге ноћи опет напали Турке. Босански везир је одлучио да се повуче до Шапца и да чека повољнију прилику да нападне Београд.

9. августа је српска војска јачине 6.000-7.000 пешака и до 2.000 коњаника била на Мишару и стигла на Мишарско брдо. Устаници су почели да подижу шанац између Саве и Јеленачке шуме, негде на заравни мишарског брда, јер је Карађорђе видео тактички и стратешки потенцијал, будући да је добар преглед терена испред брда, одакле ће се Турци кретати. Многи наводе да је положај шанца био пресудан за победу.

13. августа се догодила битка. Турци су упали у српску замку и претрпели страховит пораз (по сведочењу Аустријанаца-чак 3000 мртвих је било на турској страни).
Срби су тада однели једну од највећих победа. Поред тога су дошли до великог плена: много оружја, муниције, коња, скупоцених одела и новца.


Заузимање Београда

Охрабрен досадашњим успесима, Карађорђе је одлучио да крене на Београд. 30 новембра освојен је град, а 27. децембра и тврђава. Разбојништво и злостављање становништва Карађорђе није толерисао.

Јуришом 12 хиљада устаника Београд је ослобођен 30.11/12.12. 1806. Напад је ишао из четири правца, према четири градске капије:

напад на Сава капију предводили су Конда Бимбаша и Узун Мирко Апостоловић
напад на Варош капију предводили су кнез Сима Марковић и Карађорђе
напад на Стамбол капију предводио је Васа Чарапић, који је у нападу и погинуо
напад на Видин капију предводили су Станоје Стаматовић Главаш и Вуле Илић Коларац


Битка на Чегру

Битка на Чегру је једна од пресудних битака вођених у Првом српском устанку између српских устаника и Турака. Битка се одиграла 31. маја 1809. године на брду Чегар (потковица, стопало) код села Каменица надомак Ниша.

Године 1809. долази до нових заоштравања односа између Турске и Русије. После узалудних преговора дошло је поново до избијања сукоба. 12. марта 1809. Порта објављује рат Русији, а 21. Русија Порти. Руси као прву помоћ послали су Србима 1000 пушака и 30.000 метака.

Србија креће у офанзиву према Турској: Карађорђе креће у правцу Црне Горе, Миленко Стојковић одржава везу са Русима, Лука Лазаревић и Сима Марковић упућени су преко Дрине у Босну а за напад на Ниш је одређен Милоје Петровић. На Ниш крећу пожаревачка, ћупријска, параћинска, ражањска и алексиначка нахија са нешто Крајишника и Левчана као и батаљон редовне војске. Све укупно око 16.000 људи који су се 21. априла скупили у Делиграду и кренули ка Нишу. Као помоћ био је и Хајдук Вељко који је оперисао на путу Ниш-Пирот. Према подацима које су Срби имали, Турци су у Нишу имали свега 3.000 војника.

Српска војска се према Нишу кретала веома споро. Пред Ниш долазе тек 27. априла и то код села Каменица, Горњег и Доњег Матејевца, где изграђују шест шанчева. Први и највећи је био на Чегру са војводом Стеваном Синђелићем, други у Горњем Матејевцу (код данас обновљене Латинске цркве) са Петром Добрњцем, трећи северозападно од Каменице са војводом Илијом Барјактаровићем, четврти у Каменици са главним командантом Милојем Петровићем, пети шанац је био изнад Каменице са војводом Пауљом Матејићем и шести у Доњем Матејевцу.

Захтев Милоја Петровића да се Ниш одмах нападне није прихваћен. Тражило се да се сачека са нападом и изврши јака блокада града. Са друге стране, турска војска је добила велико појачање од преко 20.000 војника из Једрена, Солуна, Врања и Лесковца.


Стеван Синђелић

Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Турци су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви ускоци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш ушли у шанац. Сада је тек настао прави окршај. Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватање за гушу и за косу. Турцима су стално долазиле нове снаге, а Синђелић је остао сам. Кад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив Турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој. После овога, на Чегру је лежало око 16.000 Турака и 4.000 Срба. Туци су, у знак освете, зазидали кулу од 952 лобање српских војника, погинулих у битци на Чегру, а на врху се налазила глава Стевана Синђелића.


Многе главе су нестале тако што их је
народ ноћу кришом узимао и сахрањивао, а неки
су их чак односили као сувенире


Слом Устанка

До слома устанка дошло је 1812—1813. Руси, савезници устаника, морали су да се повуку назад у Русију, јер је Наполеон нападао. Због њега су Руси били принуђени да потпишу и Букурешки мир. По осмој тачки тога мира, Срби би добили аутономију, а Турци би се вратили у Београд и поново управљали Србијом. Устаници то нису прихватили, јер би све оно за шта су се изборили пало у воду - и Синђелићева жртва на Чегру, и победе на Иванковцу и Мишару, код Варварина и Лознице... Турци су Србију напали са југа, истока и запада. Најжешћи отпор показао је Младен Миловановић, који је у то време био у сукобу са Карађорђем због питања како би требало организовати одбрану Србије у Засавици (Подрињу). Иако је погинуло много Турака, отпор је био сломљен 7. октобра 1813. Турци улазе у Београд и успостављају управни апарат и организацију каква је постојала пре избијања устанка 1804.


Битка код Неготина

Велики бојеви око Неготина почели су у лето 1813. Вељко продире до Видина, па потом код Буковча туче мање турске јединице, али се убрзо однос снага мења. Турци су почели да опседају Неготин појачањима које им је послао турски паша из Влашке. Укупно 16 000 турских војника је нападало Неготин кога је бранило 3000 Срба. Вељко је утврдио Неготин, направио шанац, дигао куле и сачекао Турке. Највиша кула у којој је седео Вељко је названа Баба Финка. У шанчевима, заједно са Вељком борила су се и његова браћа Милутин и Миљко, као и храбре буљубаше и бимбаше Хаџи-Никола Мијаиловић, Стојан Абраш, Делибалта и др. Очекивана помоћ коју је Вељко тражио није стигла. Понестала је и муниција, па се хајдук Вељко сети и нареди да се сакупе по Неготину калајне ствари и да се растопе у пушчана зрна, а у топове је наређивао да се само стављају талири. Дан и ноћ је обилазио шанчеве, храбрио своје војнике и поправљао рушевине од турских топова. Једно јутро, после двадесетак дана одбране, око 20. јула, кад је наређивао оправке на малом шанцу, погоди га топовско ђуле кроз сред плећа. Једва је могао да изговори само : „Држ!". Пао је мртав на земљу. Његов брат Милутин га је увече закопао код неготинске цркве.


Хајдук Вељко

Након Вељкове погибије, Турци су заузели Неготин и Крајину. Остале су запамћене његове речи:

„ Главу дајем, Крајину не дајем. ”


Након ових пораза долази до краха. Први српски устанак је угушен, а Карађорђе са неколицином вођа устанка бежи у Аустрију.

Османско царство је за гушење устанка искористило огроман број војника, своју комплетну ударну снагу - три војске које су заједно бројале четврт милиона војника (130.000 из Босне, 60.000 из Ниша и 60.000 из Видина).


Толико од мене за овај пут.

Имајте на уму жртву коју су поднели Синђелић, Хајдук Вељко, хиљаде српских глава узиданих у Ћеле-кули и шанчевима, шанчевима који су представљали темеље обновљене Србије. Сетите их се када пођете на спавање и захвалите се Богу и њиховим мајкама што их родише, да дају своју жртву да би смо ми данас живели!
Слава вам српски јунаци и мученици!