Join the new world

Поздрав суграђани

Након дуже паузе се поново дружимо 🙂
У овом чланку ћу опокушати да вам разјасним период од пада Србије под Османлије, њихову власт и сеобе Срба

Битка на Косову је дефинитивно решила судбину Србије, јер након ње у земљи више није било силе која би могла да се супротстави Турцима. То је био нестабилан период у коме су владали син и наследник кнеза Лазара деспот Стефан Лазаревић, који је био прави витез европског типа, војсковођа и писац, а затим његов рођак Ђурађ Бранковић, који је престоницу државе преселио на север, у новоизграђени град Смедерево. Турци су наставили своја освајања све док нису успели да заузму целу територију Српске деспотовине 1459. године, освојивши Смедерево, а затим да заузму и Босанску државу (1463. године).

На кратко, српска државност је обновљена на подручју Панонске низије, под царем Јованом Ненадом (1526—1527. године) и војводом Радославом Челником (1527—1530. године), али се после тога и на овом подручју успоставља непосредна турска власт.


Друштвене прилике

Турци су се, током периода своје непосредне владавине, нарочито окомили на српску аристократију, истребљујући физички друштвену елиту. Пошто је Турска царевина била исламска држава теократског типа, у којој су хришћански Срби били народ другог реда, изложени насиљу, понижавању и експлоатацији, српски живаљ је напуштао развијена и урбанизована рударска, занатска и трговачка средишта и повлачио се у неприступачне планине, бавећи се углавном сточарством, док су се неки одметали у хајдуке..

Услед процеса исламизације, велики број Срба је прешао на исламску веру, што је био услов за напредак у државној служби Отоманске империје, а неки исламизовани Срби (као Мехмед-паша Соколовић) су доспели до највиших друштвених положаја у империји. Временом су потомци ових исламизованих Срба развили посебан национални идентитет и данас су познати као Бошњаци.


Велики везир Мехмед-паша Соколовић


Управна подела


У почетку су све Турске територије на Балкану биле у саставу Румелијског пашалука (до 1541), а затим се оснивају нови пашалуци у чијем се саставу налази подручје данашње Србије. Турска управа на подручју данашње Србије укључивала је следеће пашалуке (вилајете, ејалете):
-Румелијски пашалук, који је до 1541. године укључивао све турске територије на Балкану, као и Славонију и Срем.
-Будимски пашалук, основан 1541. године, укључивао је следеће санџаке на подручју данашње Србије: Сегедински (Бачка), Сремски (Срем), Смедеревски, Зворнички, Вучитрнски, Видински и Крушевачки.
-Темишварски пашалук, основан 1552. године, укључивао је подручје Баната, као и подручје северно од реке Мориш.
-Босански пашалук (од 1580. године), укључивао је западне делове данашње Србије.
-Јегарски пашалук (основан крајем 16. века), укључивао је Бачку (Сегедински санџак), која је до тада била у саставу -Будимског пашалука.
-Нишки пашалук (основан 1846. године), краткотрајни пашалук, укључивао је регије око Ниша, 1864. припојен је Дунавском вилајету.



Сеобе Срба

-Прва сеоба Срба:
Велика сеоба Срба одиграла се почетком 1690. године, током Великог бечког рата, који је трајао од 1683. до 1699. године и завршио се миром у Сремским Карловцима.

Савез хришћанских сила и Света лига (Свето римско царство, Пољска, Русија и Млетачка република) ратовали су против Османског царства. Аустријска војска је успешно ратовала, ослободила је Угарску, Србију и продрла до Македоније. Приликом проласка кроз Србију, Срби су подигли устанак и прикључили се аустријској војсци 1690. године. Тада је Француска напала Аустрију, па се аустријска војска повукла из Србије на леву обалу Дунава и Саве. На челу је био Пећки патријарх Арсеније III Чарнојевић.


Патријарх Арсеније III Чарнојевић

Године 1690. у Београду је одржан црквено-народни сабор. Срби су поставили захтев о неком свом изабранику, епископу Исаију Ђаковићу и послали су га аустријском цару Леополду I и тражили су од њега да да дозволи да се населе и да им гарантује црквено-школску аутономију. Послао им је повељу у којој им дозвољава да се населе све до Будима и Коморана и гарантовао им је црквено-школску аутономију уз услов да они буду аустријски војници. Овом повељом је озакоњен положај Срба у Угарској.

Око 37.000 српских породица прешло је у Аустрију, што је најмање 185.000 људи, а 360 села је опустело.

-Друга сеоба Срба:
Период аустријске владавине потрајао је две деценије (1718—1739). Наиме, након новог аустријско-турског рата 1737—1739., Београдским миром, Турска је повратила изубљене територије и поново је граница упостављена на Сави и Дунаву, а Београд је постао средиште пашалука. Поновно успостављање турске власти довело Друге велике сеобе Срба. Плашећи се турске одмазде, Срби су на челу са патријархом Арсенијем IV Јовановићем кренули у Аустрију 1740. године. Турци су на разне начине покушавали да придобију Србе у Београдском пашалуку, због близине границе и због тога су им давали разне привилегије. Притисак на српско становништво у пашалуку био је знатно мањег интензитета него у другим деловима Турске, а и Читлучење је било мање изражено у Беогардском пашалуку. Друга велика сеоба Срба је по броју исељеника и последицама знатно мања.


Сеоба Срба

Последица Велике сеобе је пустошење српских насеља у централној Србији и на Косову и Метохији и трајно пресељавање становништва у Аустрију, на подручје данашње Мађарске и Војводине. Одлив становништва је био толики да је већина села зарасла у шуму, тако да је део централне Србије добио назив Шумадија.

Услед ових сеоба број српских становништва на Косову и Метохији се драстично смањио. Након српских сеоба, Албанци из планинских подручја Малесије се спуштају у плодне и опустеле долине Метохије. Након миграција, српски етнички центар се сели из старих подручја Рашке, Старе Србије, Косова и Метохије у Војводину, а касније и у Шумадију. Непосредно после сеобе међу исељеницима је завладала глад и епидемија тако да је велики број исељеника убрзо преминуо.

Дахије

Дахије су биле вође османлијских јањичарских јединица у Београдском пашалуку којим су управљали независно од централних власти од 1801. до 1804. године.

У периоду од 1791. до 1798. године, јањичарима је био забрањен приступ Београдском пашалуку. Те, 1798. године, Порта је јањичарима издала ферман којим им је дозвољено да се врате у Београдски пашалук. Након повратка, међу јањичарима су се посебно истакле четворица њихових вођа: Аганлија, Кучук-Алија, Мула Јусуф и Мехмед-Ага Фочић. Њих четворица су 1801. године извршили атентат на дотадашњег београдског везира Хаџи-Мустафа пашу. Након атентата, дахије су поделиле пашалук између себе на четири једнака дела и завеле своју страховладу-владавину терора- уводећи читлучење и додатне намете становништву Београдског пашалука. Дахије су управљале самостално, односно без одобрења и противно реформаторским покушајима османског султана Селима III.
Многи Срби су се одметнули у хајдуке и спремају план за побуну. Када су Дахије то сазнале, 1804. год. су спровеле сечу кнезова, а умјесто да су спречиле буну Дахије су ју убрзале. На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Тада почиње Први српски устанак.


То је то овај пут.
О Првом српском устанку и свим српским јунацима из тог периода ћете сазнати тек у следећем чланку 🙂
Као и увек: гласајте, претплатите се, коментаришите 🙂

Поздрав до следећег чланка 😉