Апотеза самоће

Day 1,898, 13:36 • Published in Serbia Serbia • by Vudstok

Кисело сам се смејала док ми је човек одговарао на питање.
Волела бих да је био други одговор.
И да се он насмејао зато што је ћорав.
И да сам се ја насмејала зато што је он глуп.
И да је све океј.
Шиба.
Јурила сам с краја на крај.
Снимај.
У једном тренутку нисам могла да дишем.
И рекла сам себи једном приликом ако дође до тога.
Да и не желим да дишем.
Али долази.
Чини добро и.
И шта, ништа.
Никад нисам сматрала себе за пичку кад је у питању физичка бол.
Она је једно велико ништа.
У односу на неке друге.
И колико год да се трудиш.
И покушаваш да прикријеш.
Ма не вреди.
Нико ти не може нашкодити колико можеш сам себи.
Човек увек жели да зна.
А шта кад сазна а то му се не свиди.
Само је питање како пролазити кроз неке ствари.
Сам?
Јел се треба некад удаљити
Или човеку ипак треба нечије раме
Или може без њега.
Кад не зна дал да се бори
А и да зна не зна како
Не зна да ли само да стоји и чека
Да ли треба полако или мора да запне јако.

О да ли да се убијем... Ил ипак да се умијем?