U staroga dide...

Day 2,428, 11:36 • Published in Croatia Chile • by Uigeadail


U staroga dide tri su sina bila. Baba i on nazvaše ih Frane, Jozo i Špiro. Resla su dica, ka i sva ostala. Bez brige trčala su, padala i opet dizala, iako se koje kolino usput rascvitalo, a tintara morala krpati sa kojim šavom.

Pomalo su učili, slušali starije (iako ih i nisu uvik najpametnije svitovali) i činili pripreme za teški život. Kako je to i bila užanca u malo starija vrimena, svaki od sinova dobija je zadaću za svoj život.

Najstariji Frane triba je naslidit didovu zemlju i nastaviti brinuti o obiteljskom imanju. Okopavat vinograde, na gumnu vršit žito, iz male dubove šume cipati drva za zimu, a jema je i jedan malo veći kaić za poć u ribe. Triba je i naći mladu i lipu curu, oženiti je i imati sina kako bi nastavia lozu i staro ime. Braći je mora bar malo pomagati da im olakša napuštanje didovine.

Jozo i Špiro, budući bezemljaši, morali su izabrat malo drugačiji put. Iako su drugi sinovi obično išli u fratre, dida je Jozi ostavia dozvolu da posli študija ipak sam izabere. Bia je on mangup, dok je mlad vodia cure u škuribandu i piva im šotovoće ispod sulara, pa je zna da Jozi neće biti lako u fratrima, jer jabuka ne pada daleko od stabla. Inšoma Jozo je odlučia posli študija otić u politiku, a ne u fratre, iako je i jedno i drugo vrlo slično. Svi se kunu u poštenje i nevinost, a takve je teško i sa svićom nać.

Špiro jadan nije ima nikakvog izbora. Bez zemlje, bez študija, ostalo mu je samo da nađe dobrog sponzora. Nažalost to nije bila nikakva bogata udavača, nego vojna skula s štipendijom. Tako si je on odredio ratovanje i bitke kao svoj glavni životni cilj.

Frane je počea prvi. Krenija je ka pravi težak, brižno čuvajući zemlju, pomalo kupovao razne alate, plaćao nadničarima dobre nadnice, pomalo višak prodavao na pazaru i skupljao zlatnike. Našlo se tu i ponešto da pošalje Jozi za studentsku marendu, a Špiri je kupia i mali pištolj. Frane je naporno radija svaki dan, i uskoro je od kotara dobija i prvu nagradu za dobrog domaćina. Posli je nakupia tih pehara toliko da ih je sve bacia u stari suvu kacu u konobi.

Jozo je ima bit najviše pokupija onog kurjožastog od dide. Iako je krenio na teologiju, brzo ja vidia da tu za njega nema sriće, pa se prebacija na filozofiranje. Reka je jednom da je bilo najviše ženskih na filozofiji, pa je zato otiša tamo. Isprve je uvik šutia i sluša, huncut jedan vlaški, i onda bi izbacia neku sentencu i svi su mislili kako je mali perspektivan. Živia je od marende šta mu je Frane sla, a ponekad je dava instrukcije i crta male slike pa ih prodava po hodnicima, birtijama, kanalima i di je već sve stiga.

Špiro je dobia stipendiju za učiti kako se čini rat. Mislia je odma biti general, pa ga nisu dobro primili u vojsci. Tamo je ka i uvik tribalo resti instancu po instancu, od običnog guštera pa do maršala, a to je Špiri bio dugačak put. Zato je uzea onaj mali pištolj šta mu je kupia Frane i otiša u Ameriku ka plaćenik. Kartu za vapor da mu je Jozo, jer ju je dobio od neke Amerikanke sa kojon je bia lin više parlat engleski. Špiro se u to vrime baš zapalio za nekakav rat sa Hunima i Amerika je bila obećana zemlja.

Dida i baba partili su odavna. Nisu čak ni uspili vidit šta se sve ingropalo i kaštrigalo u životnoj štoriji njihovih sinova. Ali kažu da to tako mora bit. Pa ću ja ovu štoriju, u par nadolazećih litnih setimana, ispričati znatiželjnim čitateljima, a u njoj ćete saznati sve o Frani, Jozi i Špiri, kako su gradili i uništavali, kako su volili istu curu, kako su postali i neko i ništa, i na zadnju kako su partili zajedno ka ća su i došli.

Do novog čitanja uživajte mi u litu i moru… 😉

Uigeadail