Novembar

Day 1,812, 16:56 • Published in Thailand Serbia • by Duska Arhitekta

Hladno je. Ne, toplo je. Ne znam. Suntavo neko vreme, a opet prolazi. Prolazi dok jos uvek razmisljam kako ce biti sutra. Ne zelim vise da razmisljam sta ce biti, uvek pogresim, a gubim tako dragoceno vreme koje imam danas. Zelim da ga sacuvam za sebe.

Bilo je tiho, mirno, vetar se poigravao liscem bacajuci ga levo-desno na Niskom keju. Nigde nikog nije bilo. Ljudi su se zavukli u kucama, ne zele da setaju pored reke, znajuci da je tu uvek najhladnije. Meni, opet to odgovara. Jedva cujni zubor reke mi skrene misli, zaboravim na trenutak.

Ludi rom, ne znam kako ga Nislije zovu, teturao se stazom, mrtav pijan naravno. Zaobisla sam ga u sirokom luku, proveravajuci da ne ide slucajno za mnom. Delovao je zastrasujuce, cudo to da sam ga primetila u onom mraku. Pio je ponovo neku mucenicu-rakiju, da ne opisujem taj "opojni miris", ne ide. Treba da spavate. Takvi ljudi nemaju o cemu da razmisljaju, ni oko cega da se nerviraju. Da mi je njihov mozak na par dana, da se odmorim. Onako, istinski. Ali ne mogu imati sve.

Odlucih da sednem i pojedem ono kestenje sto mi je ostalo i eventuelno uzivam u miru i tisini posmatrajuci prelaz svetla kroz preostalo lisce na drvecu. Nemoguca misija. Grupa bahatih momaka je prosla pored mene, dobacujuci neprimerne komentare. Klinci. Ostala sam im duzna par opaski, za to je zasluzan moj ponos, ne zelim da se sputam na njihov, ulicarski nivo. Ne pristaje mi. Iza mene se motao neki pas, iskreno, premrla sam. Imam strah od pasa jos od malena. Ovaj je bio dobar, mukica, zeleo je samo da se igra. Zelela sam da ga pomazim, ali je otisao.

Kao kada si rekao "ajd' sad" eto ti jednog pajkana koji mi prilazi i trazi licnu kartu. Gde me sad nadje rodjace, pa to retko kada nosim sa sobom. Rekoh, nemam je trenutno kod sebe, ostala mi je kod kuce. Sta sad? Nista, uzeo je samo podatke i savetovao me je da idem kuci, opasno je da se setam ovuda ovako kasno. Zbog cega?! Pa nisam bas toliki baksuz, pa da mi se nesto desi u sred grada. Pokupila sam se i otisla dalje, ionako nisam planirala da se zadrzavam.

Isla sam nekuda, iskreno ne znam ni kuda ni gde. Imam obicaj tako da zaludim negde sama, istrazujuci okolinu. Ovaj deo grada mi se svideo. Pravo od mene se nalazila dugacka, mracna ulica. Nebo se proziralo kroz grane drveca, a par puta sam se i okliznula o lisce, da, moguce je, smotana sam. Kako bih prolazila pored kuca, tako bi se palili reflektori u dvoristima, negde ih i nije bilo. Snasla sam se u onoj tami. Dosla sam do jedne ogromne raskrsnice. Gde sada otici? U kom pravcu? Ili da se ipak vratim na pocetak? Kuci.

Ne, seta mi se jos. Znam da kad bih otisla kuci, legla bih da spavam, a nesto nisam raspolozena za san. Snovi nisu vise tako lepi. Nastavih dalje. Pravo... Setila sam se situacije na keju i one umiljate kuce. Zasto je pobegla od mene? Nedostaje mi.

Kisa. Jao ne. Ubija me u pojam. Osvrnula sam se oko sebe, ne znam gde se nalazim. Potpuno nepoznato. Gledam u telefon, razmisljam da pozovem taksi, ali gde da me pokupi, sta da kazem. Necu da ispadnem smesna. Cuti i idi. Ne zaustavljaj se. Zanele su me misli i pesma, umalo nisam udarila u jednog od prolaznika. Bio je dosta visi od mene, odneo bi me. Imao je neki crn, dugi kaput. Mokre cipele. To sam zapazila, uglavnom mi je spusten pogled kada sam zamisljena.

Ne vredi. Ne umem da odem kuci. A da se vratim nazad? Neka, dug je put. Pitala sam par ljudi kako da stignem do centra, objasnili su mi, fini ljudi. Naravno da nisam otisla skroz do centra, skrenula sam u par ulica kako bih dosla do zgrade. Tu sam.

Lift sam cekala, cini mi se, citavu vecnost. Usla sam u stan, smrzla sam se. Ukljucila grejalicu i legla.

Novembar je....

Dok sam pisala...