Kakvi bre Nemci Ili 'Opet srnje!'

Day 2,654, 14:39 • Published in Serbia Serbia • by djuricv

Ja sam Veljko, konobar sa dugogodisnjim iskustvom.

Jedan neobican dogadjaj me naterao da ovo sa vama podelim. Svi koji imaju decu u skolsko predskolskom uzrastu ili su imali, znaju da u tom periodu deca lako kuci donose ‘viruse’ ‘gripove’ i sve cega je vec tada sezona u toku. Pa kako sam i sam postao zrtva stomacnog virusa morao sam da se lecim i snalazim kako znam i umem. Verovatno ste to iskustvo svi doziveli ne mali broj puta u zivotu. Naravno slobodni dani ne dolaze u obzir jer nema placanja kada se ne radi. Tako je to kod privatnika.
Bolovi u stomaku su prvo kratki i ostri, zatim pocinje krcanje koje moze da se cuje i sa nekoliko metara udaljenosti, pauze izmedju naleta bolova su krace, zatim su bolovi duzi i jaci, obliva vas hladan znoj, morate u toalet hitno u pitanju su sekunde. Ako ste daleko ili iz nekog razloga ne mozete do toaleta, gotovo je, usrali ste se.

Uglavnom bilo je rano prolece i retki suncani dani koji bi kao i svake godine izmamili goste u restoranske baste. Rado docekujemo goste zeljne sunca na svojim licima. Vec par dana sam se borio sa ‘virusom’ i imao sam utisak da ‘pobedjujem’. Radni dan kao i svaki drugi, jurnjava gore dole, kroz bastu i do sefa kuhinje. Kasni dorucak ili rani rucak, branch kako to fensi zvuci. Izbacujemo Cezar salate, paste i ostala novokomponovana sranja. Nece niko u 11-12 na kolenicu sa kiselim kupusom, rostilj ili jagnjece pecenje.
Uglavnom u nekom trenutku osetim prve simptome, ostar kratak bol i krcanje creva. Svratim do sanka gde vec nekoliko dana forsiram cajeve, bas zbog svog stanja. Kolega sanker mi pravi jos jednu nanu s medom. Pazim da nema nikog u blizini, u sred baste stajem da pustim tihomira, moram sta cu. Znate ono, u Otpisanima i kod prdeza Tihi je najopasniji. Posluzujem jos jedan sto, medjutim simptomi se pojacavaju. Dolazi 4-5 stranaca odradjuem ih na mom tarzan inglish.
Medjutim situacija je kriticna, obliva me hladan znoj. Nisam siguran koliko glasno se cuje ‘krcanje’. Uglavnom u pola recenice ‘dzast van moment pliz’. Bezim, jurim niz stepenice, otkopcavam se u trku, ostro desno, prva levo, prva kabina. Jaaaoooo. Jedvasam stigao da otkopcam kais. KRR, puu, baam, sljiiss. Jaaaoo. Grcevi. Vetrovii me lomeee. Stezem one rucke na zidovima kabine ‘ocu da ih izvalim. Nije mi dobro, kolko mi je lose, bemti zivot ocu d crknem. Bogu dusu, Bog je nece. Kukam, zapomazem. Proklinjem i dan i sve sto sam pojeo. Napadi ne prestaju, naleti se nastavljaju, creva se bune. Valjda vise nema niceg. Ne znam koliko je vremena proslo 5 ili 25 min al je bilo strasno. Sredjujem se, umivam nad lavaboom da se malo osvezim. Izlazim iz klonje pred ogledalom popravljam kosulju gledam se na sta licim. Nailazi gazda, sav nervozan, gde si jbt? Traze te neki Nemci u basti. Ma kakvi BRE Nemci , kad nisam dusu ispustio, nije mi dobro. Sta ti je? Dijareja! Odgovaram kratko. Ziv sam se usro, namerno dodajem bezobrazno. Auu, vidi ovo imam neke lekove, vadi bocicu iza sanka. Kaze, za 2 dana bices ko nov. I stvarno za par dana me proslo. Ili je proslo samo od sebe.
Vidis kako se gazda brine za radnika, kad mu trebas.

To me potsetilo na jedan slican dogadjaj od pre par godina.
Krecem na posao oko 7.30 kao i uvek, naravno saobracajni kolaps na Brankovom mostu. Guzva je i zastoj. Ko nije doziveo jutarnji spic u busu na Brankovom mostu taj ne zna sta je patnja. Mene stomak pocinje da boli negde na pocetku mosta, koji bi normalnom voznjom mogao da se predje za 3min ali zbog guzve ovo traje i traje i traje. Obliva me ‘ladan znoj, ozbiljno se razmisljam da zamolim majstora da mi otvori vrata na sred mosta gde stojimo. Sta me briga izadjem cucnem do ograde stavim kapuljacu da me neko ne prepozna i... Ipak se krecemo, barem jos 10m, opet stojimo. Brojim sekunde u sebi i pitam se da li cu izdrzati. Kao onaj tuberan u ‘Ko to tamo peva’ kad kaze ‘Boze hocemo li stici zivi’. Stojim spreman na prvim vratima ko zapeta puska, stiskam gluteuse. Majstor otvara 5m pre stanice, e svaka mu cast. Istrcavam, okrecem se levo-desno, gde cu sad? U tim trenucima mozak radi kao munja.
Pravo, desno niz stepenice dole pa levo. Tu ima neki Bistro ‘Zora’ ili tako nekako. Vec sam dole jurim niz stepenice. Utrcavam, dobar dan. Protrcavam pored sanka, ne stajem. Za neupucene, ugostiteljska kategorija ‘Bistro’ bi bio nesto kao mala kafanica, koja ima sank i dva-tri stola. U principu vrlo mala prostorija sa uglavnom jednim zaposlenim i tihom muzikom. Lokalni pijanci dodju kao inventar. Toalet je skoro uvek u dnu prostorije. Utrcavam u kabinu, koja je, tek posle vidim, blago jeziva. Polu stojeci, polu cuceci, uz pucanje i stenjanje, odradim sto sam morao. Dobro je. Pogled po kabini, nema papira, nema ni novina. Kopam po dzepovima trazim barem slinavu maramicu. Nista. Nema veze, bolje i to nego da sam se 'usro'. Uspravljam se, lagano navlacim bokserice i farmerke, ne zatezem kais. Hodam kao Dzon Vejn u ‘Rio bravo’ drzeci se za kais, siroko rasirenih nogu kao da sam tek sjahao. Prolazim pored sanka kao da se nista nije desilo. Ostavljam 50 dindzi na sank uz tiho, hvala izvinite. Sankerica me gleda zbunjeno plavim ocima kao da joj nista nije jasno. Ili je to kod njih tako normalno svakodnevno?
Ali sam izvukao pouku, vise ne idem nigde bez paketa maramica.

Kad si na eRepubliku uvek ti treba paketic maramica.