Join the new world

Frane je uvik mislia ozbiljno. Je da je bia malo meškinjast i nekako se nije tia zamirit ljudima, ali računica sa kupovinom i prodajom dobro mu je išla. Nedugo kako je složija prvu firmu i počeja radit bublice javili su mu se neki stari maheri.

Invitali su ga da dođe radit za njih, tj. za opće dobro. Jer kao sposoban je, a njegove bublice se baš sviđaju vojsci i u Zavodu za zdravstvo bi se baš moga pokazat ka poduzetnik. Bilo mu je malo ža ostavit tablice koje je učinia u excelu (Špiro mu je iz Amerike posla nekakvu škatulu sa televizorom), zapustiti nadničare koji su svaki dan povećavali broj, a obeća je i Jozi da će mu uvik slat za marendu.

Bilo je to čudno vrime. Cili svit je bia u šušuru. Još se pričalo o nekim talijanskim šoldima, Huni su drmali po svitu (Puškaš je bia najbolji strelac, ali nisu osvojili prvenstvo), a najveća zajebancija je bila svađa bivšeg srbskog kralja i jednog, kasnije velikog novinara, oko kandidiranja za predsjedničke izbore. Frane nikada nije razumia ko je koga tu je.., ali politika ionako nije bila njegova finta.

Zato je jedno jutro odveza kaić sa kraja, lagano ga gurnia i uskočia u njega i zavesla prema najboljim poštama za bukve. Te pošte mu je otkria jedan Slavonac. Fetivi kemičar, moga je od govna učinit zlato. Čovik, a dobar ka kruv.

Intanto, tog jutra na kaiću Frane je učina plan svega. Svakakve pizdarije padnu čoviku na pamet dok nabaci pedoču na tunju i polako je spusti u more i onda čeka… čeka…

Otiša je raditi u Zavod, i činia je bublice svim srcem neko vrime, ali tada je to bilo normalno. Svi su radili i davali drugima. Pa i oni „najjakiji“. Možda su se ponekad neki Mate ili Maca malo zaigrali sa prijavom radnika, ali Frane je uvik virova u balans. Iza svakog dobra mora biti i nešto šporkice.

Onu prvu firmu poklonia je vojsci (to mu je Špiro reka) i sa Slavoncem je diga kredit i kupia dosta maslina u Grčiji. Počea je raditi sve što se tražilo na pazaru. Rekli bi od igle do lokomotive. Otvoria je firmu za turizam i fureštima prodava karte za avion. Jeftino bi ih kupia i onda skupo proda.

Najbolji dani su bili kad je građevina procvala. Počele su se kuće prodavati više nego kruh. Naučia je Frane koristiti i fax i mail i poslova je sa cilim svitom, od Kanade do Australije. Trošia je velike novce za razvoj, ali uvik je bio šparan i dio sprema za stare dane. Nije se libija ni crnog tržišta, zna je koji put i preko VeBa nabaviti nešto šporkih šoldi. Reka je da ga je bia malo strah, ali da je mora malo riskirat.

Nikada nije zaboravia didovinu. Pazia ju je ka kap vode. Špiro i Jozo imali su sve. Ipak su bili mlađi, a Frane ka najstariji nije tia da im nešto fali. Kad su se počele gomilati nagrade i kad se Franino ime počelo ozbiljno spominjati u bankarskom svijetu, Špiro i Jozo su počeli malo brontulati. Znali su da je Frane ipak predobar i bojali su se da će ga netko uvatit i štrukat ka limun. Iscidit sve.

Imali su i pravo. Ali nije se to dogodilo onako kako su oni mislili. Frane jednostavno nije moga stat. Mora je raditi, stvarati i skupljati. A onda je volia podilit. I tako stalno u krug. Iako nikad nije izgubia sve do kraja Frane je stalno bia i bogat i siromašan. Uspia je u tom ganjanju posla i zarade imati i preko 150 firmi, a o skladištima Argusa dugo su se pričale priče. Jednom se čak i zajubia, ali to je štorija sama za sebe i za neki drugi nastavak.

Kako je skonta? Neću vam još reč, jerbo vam moram prvo napisati kako je Jozo uša u politiku i u kakvu se zvir pretvorio. A sigurno će vas interesirati i kako su prošli Špirini plačenićki dani. Kad malo bolje razmislim već sam pomalo i zaboravio što sam sve o njima čuo. Samo da znate, Frane je otplovio na onom istom kaiću sa početka, jednog crvenog popodneva prema jugu i tropskim morima.

Do novog čitanja… evala vam 😉

Uigeadail