Emotivni krah

Day 1,779, 16:40 • Published in Thailand Serbia • by Duska Arhitekta

U trenucima besa smo u stanju da svasta uradimo. Opsujemo, povredimo, uvredimo, razocaramo, pa cak i ono najgore, naneti sebi i drugima fizicki bol.

U tom trenutku nismo svesni sta cinimo, sta nam se desava, tada nas vodi srce, koje je povredjeno.

To stanje cemo osetiti vrlo lako. Zeludac nas pece, srce steze, grlo osusuje, suza krece... Noge bi da potrce, ruke da udare, a glas bi da zaplace... Da, to je bol.

Vec 3. dana nisam sposobna da budem ono sto jesam. Nasmejana, vedra, uvek za salu spremna, vesela Dusica.
Jebi ga, desilo se.
Izgubila sam jednu od omiljenih osoba u svom zivotu.
U subotu 29.10.2012. umesto da se preselim u Nis, ja sam ispratila svog deku, tamo.
Tesko je.

Nisam znala sta znaci bol. Sada znam. Ostanes bez teksta, izgubljen u vremenu i prostoru. Par puta sam sebe zatekla da uporno gledam u jednu tacku, neprestano, 3h. Ne smem ostati sama. Ljudi me lece. Takva sam.
U teskim situacijama pomaze muzika (bar meni) sada, ne smem je slusati. Ne zato sto su obicaji takvi, ko ce znati za to… Vec, smeta mi. steze me nesto u grudima kad god cujem pesmu svojih omiljenih izvodjaca.

Pogledam zapocete knjige, procitane do pola, ogade mi se, ne citaju mi se…
Pogledam crteze, domace zadatke, ne rade mi se…
Sve mi je postalo tako odbojno, tako hladno, odvratno…
Tesko mi je…

Proslo je vec 3. dana, a svako vece pred spavanje popijem casu vina ne bi li zaspala, umorna sam i bleda… odvratna sam sama sebi.
Na druge ljuta, besna i kivna, iako to ne zasluzuju. Valjda me shvataju, a i da ne shvataju, boli me uvo. Ne dobijam nista od toga.
Ok, bio je bolestan, mlad za jednog dedu, u sebi sam znala sta me ceka, ali SADA, nije trebalo TO da se desi.

Izgubila sam jednu VRLO dragu osobu (koju sam mnogo zavolela), preselila se u drugi grad, pa jos i OVO…
Emotivni krah!

Kukavica sam…
Mnogi bi pomislili, ali ja to ne mislim. Jaka sam, suzu nisam pustila (lazem, jesam, ali samo jednom, vristala sam da me je celo tatino selo culo), pre bih rekla
hladnokrvna sam.
To bih rekla, to bi i Vi pomislili, ali kada se zagledate u mene… Bleda sam, pusim dve paklice dnevno, casa vina, ruke koje se tresu…
Zabrainula bih se.
Meni je okej.
Sasvim.
Sve dok imam nekog pored sebe, sta onda kada ostanem sama?
Jedem go*na kao sada.
Eto.

Tesko mi je.
I ne znam napisati tako lepo svoja osecanja, pogledajte me nekad u Rl-u i shvaticete ko sam i sta sam,
ovako,
previse sam konfuzna i zatvorena. Izvinite.

Lakse mi je kada nesto napisem.

p.s. patetike bez. Sve mi je ravno i zabole me “ono”. Ispricajte mi neki dobar vic, ako mi zelite najbolje.

Da, ja sam hladna.