Згранух се

Day 2,784, 13:28 • Published in Serbia Japan • by IArhangeLLorDI
Тата дођи до хотела Москва другарица ми је избодена. Тата дођи поломила сам ногу. Тата дођи попила сам. Тата управо сам дала крв и ова врућина ми много смета ајмо на сладолед. Тата направила сам срање. Тата у срању сам. Тата треба ми савет. Тата јел могу ја нешто да те питам? Можеш ако није ништа безобразно... Тата јел теби смета то што те ја гледам ко најбољег пријатеља и што ме није срамота ништа да те питам и да ти кажем? Тата... тата... тата. Овог пута није било... тата. Овог пута срање није могло да се каже тати баш да се тај пријатељски однос, којим случајем, не би завршио. Знала сам да је овог пута ипак нешто што морам да задржим за себе и да га тад гледам, пре свега, ко оца. Да га испоштујем бар што се тога тиче.
Седели смо сви у соби и причали како да помогнемо мени. Седели смо сви у соби и сви су знали шта ме мучи осим њега. Седели смо сви у соби а он је највише хтео да ми помогне. Седели смо сви у соби мене је болело то што ме мучи а њега је болело што не може да ми помогне. Седели смо сви у соби а ја сам му звоцала за две кутије дневно незнајући да су две јер не може мени да помогне. Седели смо сви у соби мени и њему су сузиле очи. Седели смо сви у соби и желели стару Тијану.


Прошло је много, прошло је пола године. Ал опет недовољно. Ал овај део чланка је захвалница заправо. Ето, ја бих волела да се захвалим свакоме, ал буквално свакоме ко ми је у ових пола године пустио поруку и питао шта се дешава… како сам. Људима који су вероватно затворили очи, заборавили прошлост и отворили срце и саслушали ме. А посебно бих волела да се захвалим Ђолету и Николи. Ђолету мом другу, а пре свега брату, по вињаку. Који је слуштао тамбураше због мене и ушао у казино. И Николи, лудаку, што је дошао из ЦГ јер се забринуо за мене. Хвала вам што ми показујете да има добрих страна играња овог срања.
Знате да вас… да, баш то.






Зазвонио је фиксни… Мислим да сам и ја заборавила број истог… Јављам се и
“Еее, Тићо, хоћеш вечерас у биоскоп?”
”Шта се гледа?”
“Ма не знам ни ја, идемо сви, имамо бесплатне карте. Мало да се зезамо, после на пиво, наравно.”
“Договорено.”
“Види да не касниш.”
Знала сам да морам да обавим још један разговор… и позовем особу коју највише желим да видим тамо...
“Ееее..“
“Еее, откуд то да зовеш?”
“Мрзи ме да куцкам… а и… пожелела сам да ти чујем глас.“
Тишина… она слатка… са пар осмеха… коју ја прекидам:
“Јел долазиш вечерас?“
“Ако и само ако… ти долазиш.“
“Онда се видимо тамо.“
“Важи.“
“Хоћеш ли спустити слушалицу?“
“Не, спусти је ти…“
“Ајмо у исто време.“
“Ајде… три, четири… сад.“
Опет тишина...
“Ништа од спуштања?“
“Ништа.“
“Добро, онда одо ја да се туширам… а ти остани на вези.“

Касним по обичају… Џаба што ми је напоменуто.
Сви на окупу. Срећа ме обузима.
“Ајде, ајде… чекају нас.”
Улећемо у салу… у сали нигде никог… ћутим и седам где и они. Сви су нешто превише озбиљни. Почињем да вичем: “Угаси се!!!”
Ућуткују ме. Светла се гасе... филм почиње.
У мојој руци туђа рука. Допуњујемо се.
Контам, класично америчко срање. Романтични филм мало успона и падова… и срећан крај.
Гунђам нешто… сви ме значајно погледају… и настављају да гледају филм, као опијени.
Помислих… можда и није толико лош, предвидив, ајде да му дам прилику.
Гледам и схватам да ми свака реплика звучи јако познато. Као да су неке... ма не, немогуће… помислих.
Одједном, цвркуте птица замењују звиждуци... отварам очи и чујем “Еј, лудице, заспала си и почела да хрчеш.”
Онако блентаво се окрећем и схватам да је један део екипе отишо. И овa двојица што су остали питају ме: “Хоћеш са нама? Досадио нам је филм...”, док овај други добацује: “Шта, бре, досадио, филм је превише патетичан!”, наставља први: “а колико видимо још дуго ће да траје.”
Ал мени је све и даље било ту; све што ми је било потребно – било је поред мене.
“Не, остаћемо ми још.”
Запањено ме погледаше и изађоше.
Осећала сам неописиву срећу. Као да је ту све што ми на овом свету треба.
И онда тај глас “Хоћеш на брзину да ти испричам шта си пропустила док си спавала?” и они фамозни инсекти, које сви волимо кад осетимо, ме наводе да кажем “Да, хоћу да ми испричаш.”
Док ми препричава осећам као да сам у некој другој димензији, као да ми се вид побољшао… као да ми се слух изоштрио. Све ми је лепо, и ова столица на којој седим.
Истопих се.
Отварају се врата и неко стоји на истим… мени светлост почиње да смета и добацујем: “Дај одлучи се… јел улазиш ил не?” ништа се не чује, а из мог длана измиче рука. Окрећем се и.. нема никога, поновни поглед ка вратима ми је разданио све… они одлазе, заједно.
Ону неописиву срећу коју сам осетила… сад осећам у виду бола у леђима.
Гушим се.
Крећем да лежем на оне столице ал главом и ногама качим неку пластику. Дижем се некако и видим да је реч о даљинским управљачима. Осећам бес, гнев.
Схватам да се даљински налазио на свакој столици осим на мојој. Узимам један и премотавам на део који сам преспавала и схватам да све што сам чула је била лаж.