Join the new world

Поздрав суграђани

У овом чланку ћу обрадити једну веома важну тему за Србе и Србију уопште-Први српски устанак. Пошто је ово веома опширна тема, поделићу је у два дела.

Увод пред устанак

Свиштовски мир, којим је окончан аустријско-турски рат, није донео Србима ослобођење од турске власти, већ само амнестију. Да би смирио ситуацију, турски султан Селим III је ферманима из 1793. и 1794. потврдио Србима раније органе власти, тако да су поред везира и кадије, селима управљали и кнезови, а у кнежинама обор-кнезови.

Доласком новог паше Абу Бекира, ситуација у Србији се доста изменила. Одмах после његовог доласка у Ниш, организовано је убиство тадашњег предводника јањичара, Дели-Ахмета. Њега је с леђа убио један од пашиних слуга, приликом његове посете Нишу.

Одмах након тога, посебним ферманом паша је наредио јањичарима да се уклоне из Београда и пашалука. У наредном периоду у Србији долази до оживљавања привреде, а тако је било у Србији на почетку владавине Хаџи Мустафе, наследника Абу Бекира. Чак су за време његове владавине неки Срби као Алекса Ненадовић дошли до положаја обор-кнезова, зато су новог пашу неки називали „српском
мајком“.

Протеран јањичари су се побунили против паше, па чак и против султана, поново су повратили Београдски пашалук, убили пашу (15. децембра) и завели страховладу. Због сукоба са Французима, султан је морао да се повлађује вољи дахија.

Врховну власт су преузели четири вође јањичара, Кучук Алија, Аганлија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић. Називали су себе дахијама, а сваком од њих припао је по један део земље, док су заједничку власт вршили из Београда. Дахије су укинуле повластице из 1793. и 1794. године, сами убирали порезе и друге дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи.

За време власти дахије, поново се уводи читлучење, као и верска нетолеранција и насиље према хришћанско народу.
Тај дио историје за Србе је био један од најгорих. То је довело до револта код народа и жеље за буном и ослобађањем од дахијског терора.

Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овом састанку одлучено ја да се за 8 месеци подигне устанак. Неке старешине из Шумадије су се такође састале и донеле сличну одлуку. Крајем исте године Алекса Ненадовић је упутио једно писмо аустријском команданту у Земуну, мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највероватније доћи до оружаног сукоба између њих.


Алекса Ненадовић


Сасвим случајно ово писмо је пало у руке дахијама, који су тек тада увидели каква је ситуација у Београдском пашалуку. Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале сечу кнезова, 4. фебруара 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Кочиној крајини, међу којима су били и Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин.
Дахије су овим поступком мислиле да заплаше народ, и да, ако ништа, бар одложе буну. Међутим, овим поступком су постигли баш супротно!


Илија Бирчанин


Збор у Орашцу


Најпре су се у Шумадији састала три народна поглавара: Ђорђе Петровић, ког су Турци назвали Карађорђе, затим Јанко Катић и Васа Чарапић. Око њих су се веома брзо окупили многи, како и домаће српско становништво, тако и хајдуци, међу којима су били и Станоје Главаш и хајдук Вељко.

На ову вест дигло се становништво и с оне стране Колубаре, где су се нарочито истакли Јаков Ненадовић, Алексин брат, свештеник Лука Лазаревић. Слична ситуација била је и с оне стране Мораве, где су се истакли Миленко Стојковић и Петар Тодоровић Добрњац. Убрзо је скоро цела земља била под оружјем.


Збор у Орашцу

За вођу устанка на скупштини најугледнијих из Шумадије прво је предложен Станоје Главаш, али пошто је то овај одбио, предложен је кнез Теодосије Марићевић из Орашја у крагујевачком округу, али после његовог одбијања и на његов предлог за вођу устанка изабран је Карађорђе 14. фебруара 1804. године на једном збору у Орашцу. На овом збору било је око 300 људи, углавном из околине. Према расположивим подацима, учесници на скупу у Орашцу представљали су махом Крагујевачку нахију, а највише њену кнежину Јасеницу, и део Рудничке нахије. Присутни су били и хајдуци Станоја Главаша. Овде не може бити говора о избору свесрпског народног предводитеља.


Ђорђе Петровић-Карађорђе

Буна

Већ крајем априла, Карађорђе је са својим устаницима ослободио целу Шумадију.
Карађорђе је такође имао подршку и неколицине паша, међу којима је био и Бећир-ага.
Након Остружничке скупштине, посредством команданта Славонске крајине генерала Џенејна организован је састанак српских старешина и представника дахија 10. маја у Земуну. Устаници нису желели мирење с дахијама, те су поставили захтеве за које су знали да неће бити прихваћени: да се у београдском пашалуку врате на снагу самоуправне повластице из 1793. године, дахије побију, јањичари напусте пашалук и да спровођење тих услова гарантује Аустрија. Како преговори у Земуну нису дали резултате, заседање у Остружници је настављено и одлучено је да се борба против дахија настави без компромиса.

После састанка у Земуну, устаничке старешине заједно са својом војском почеле су се прикупљати око Београда. Крагујевачку и рудничку војску предводио је Карађорђе, а ваљевску и шабачку Јаков Ненадовић, прота Матија, Живко Дабић, Остоја Спуж и Андрија Витомировић. Њихов основни циљ био је ослобођење Београда. Када је Карађорђе пошао у сусрет ваљевској војсци, 9. маја 1804. године, турци су покушали да га спрече, али безуспешно. Турке су предводиле дахије и Алија Гушанац. Велики успех ове битке је то што се сузила опсадна линија око Београда. Убрзо затим, ослобођен је Пожаревац 12. маја и Смедерево 6. јула 1804. године.

Поред тога што је требало да заведе ред у Београдском пашалуку, Бећир-паша је имао султаново овлашћење да убије четири београдске дахије да би на овај начин измирио јањичаре са хришћанском рајом. Он је то и успео на тај начин што је дахије изоловао на дунавском острву Ада Кале, а затим оставио Србима да их убију. Поред тога, поставио је 20 српских кнезова и дао им градове на управу, што значи да су Бећир-пашине одредбе одговарале почетним циљевима српских побуњеника.


То је то за овај дио. У следећем делу ћемо говорити о прерастању буне против дахија у устанак за ослобођење од турске власти и самосталност.

Као и увек, гласајте, коментаришите и претплатите се ( био бих вам захвалан ако би сте урадили који разглас 🙂 )

Поздрав до следећег чланка 🙂