Инцидент на Космету

Day 1,828, 08:00 • Published in Serbia Serbia • by Nikola Ciric
Прича која је пред вама посвећена је старој гарди НЕБЕСКИХ РАТНИКА, екипи која је много прошла у правом животу и у игри. Прича нема за циљ да увреди било кога нити да изазове било какве опречне реакције. Она је плод маште аутора.

Пола 3 ујутру.. Из сна ме је тргла звоњава телефона.. "Ћиро, дођи одмах у базу. Хитно је!!!" Стефан1991 је био никад озбиљнији. Препао сам се..

Колима сам за 20 минута стигао у базу и помало несигурним кораком дошао до канцеларије.. Без куцања улазим и у канцеларији затичем већину старе гарде.. "овде се нешто гадно кува" - помислих у себи..

"Слушајте момци" - отпоче Даца таквим тоном да сам помислио да говори нека сасвим друга особа. "Вечерас, у 22.30 сам добила позив преко заштићене линије од јединица које се налазе на Космету.. Једна група албанских терориста, бежећи од македонских снага, стационирала се на Космету, и прети да формира читаву дивизију од остатка терориста који су остали притајени. Добили смо наређење.. кхм кхм.. тачније, нисмо.. Питали су да ли има добровољаца који ће отићи и покушати да без икакве гужве ликвидирају ту терористичку групу.. Окупила сам вас, стару гарду, да бих вас питала да то урадите. "не" долази у обзир као одговор, због тога што постоји вероватноћа да буде жртава. Ово је акција какву никада нисмо имали.. Небески, на вама је одлука."

после Даце, остао је мук у просторији.. Гледали смо се, чинило ми се, вечност.. "Част јединице смо сви спремни да одбранимо Небески.. Ако изгинемо, памтиће нас.. Ако се вратимо, славиће нас.. Прошли смо сито и решето, мајку му.. Ово смо чекали, и кад смо ратовали у Чешкој, ово смо чекали и кад смо пуцали по вукојебинама. Браћо, ајмо.." проговорих најпре срамежљиво а онда, кад сам видео сјај у очима момака, гласније..

Она непријатна тишина нестаде.. почеше људи да дишу, за тренутак ми се учинило да је све стало..

"Људи, да направимо онда план. Укрцавамо се Ниџа, Каваја, Леки, Магаре, Буги и ја" - већ слободнији поче Стефан1991. "Предлажем да не летимо хеликоптером јер је лакше ако слетимо падобранима и у тишини почнемо само акцију ближе непријатељу. Користићемо најновију технику, дакле наочаре за ноћно осматрање, ићи ћемо са својим оружјем, али са пригушивачима. По овоме што видим, Даци је стигао и извештај извиђача да постоји једна група терориста на импровизованој осматрачници. Њих ће неко морати да ликвидира. Након тога настављамо слободном иницијативом и договором у ходу.. Кретаћемо се стрелац формацијом и један другог све време покривати. Небески, сви идемо и сви се враћамо. Ако неко погине, не остављамо га, макар сви остали ту!!!"



Каваја се јавио да ће он скинути осматрачницу.. Огромно срце има брат..

У тишини покупих падобран.. проверио сам га, узео хеклер, ставио пригушивач и склонио се у страну.. Није било места овог пута за шалу, јасно ми је да се можда живи не враћамо..

Укрцали смо се у авион, и после зеленог светла и отварања врата, као један, сви се прекрстисмо. "Браћо. ако се не вратимо, видимо се горе, да наставимо где смо стали.." рекох скоро кроз сузе.. "Ћиро, брате, небеска бајка траје и после нас" био је кратак Леки.. Идемо..



Одмах по приземљењу, расподелисмо се у формацију стрелац.. Камуфлирани, са жељом да што пре приђемо селу, без иједне речи, на мој знак, кренусмо напред..



Пробијањем кроз шипражје нисмо ни најмањи шум направили.. У себи помислих "Колико смо битака прошли заједно, корачамо као један".. Искуство у овој мисији биће од пресудног значаја.



После 25 минута хода привукли смо се на 450м од села где смо могли јасно да видимо то брдо на ком је била екипа.. Показах Каваји и он само тихо рече "Идем. Ако се не видимо, била је част носити исту униформу са вама." није сачекао речи охрабрења већ је пошао.



Војник Младен Лукић Каваја : "оног момента кад сам се одвојио од момака, са неком језом сам се привлачио шиптарима. Мислио сам да се из ове приче ја не враћам кући.. испод шлема сам тачно осетио како ми се јежи свака длака на глави и огромне грашке зноја избијају из мене. Драгунов ми се чинио као да је тежак 100 кила, и да руке нису моје.. Чудна нека ствар, кад смрт запева близу твојих ушију. Није то страх, више је непознато, више је зебња.. Фалиће ми они лудаци.




На неких 150м од њих, јасно сам видео да их има двојица и да ћу их лако скинути.. Само никако Драгуновим. То ће ми бити последња солуција.. Погледао сам их кроз нишан и имао сам их јасно толико да сам могао да распознам да му на униформи пише "SFA" .. Специјалне снаге Албаније.



Ставио сам Драгунова на леђа, извукао пиштољ са пригушивачем у једну руку, а у другу узех нож.. Кренух тихо..

Дрхтавом руком, на само 5-6 метара од њих, из једног жбуна бацих камен на леву страну њиховог бункерчића. Један од њих крену на тамо. У том моменту, у исто време испалих три метка из трка, и улетех у бункер, где сам ножем ликвидирао другог човека. и један и други нису се више померали.. Сео сам поред њега са крвавом руком.. Никад ово нисам пре урадио.. Ово је језиво.. Светлосним сигналом обавестих момке да крену ка мени, и да сам заузео осматрачницу. занемео сам."

Војник Никола Ћирић Ниџа: После само 10 минута до нас је стигао сигнал и Каваја је јавио да је готов. "Овај лелемуд се не зеза кад треба" Први се нашали Леки. Непокривени и сигурни дотрчасмо до њега. Затекли смо га крвавог и ја се уплаших да је рањен. Није проговарао. Тек онда смо видели да је радио Кавајин нож.. Први пут некоме од нас.. Само сам га потапшао по рамену, и рекао "Хвала, имаш огромно срце". "ајмо да их скокамо" рече ми..

Кренули смо ка селу! Имамо још мало времена пре јутра..



Улетели смо између кућа и без иједне речи буквално заузели највиталније тачке око куће где је била група од 10 људи којима је сутра требало да стигне пола дивизије из Приштине. Подигох руку као знак да предводим напад на кућу и тихо се пришуњах прозору.У једној секунди сам поломио прозор, убацио димну бомбу и испалио први рафал по њима. Један је пао! За то време кроз врата већ улеће Леки а са друге стране кроз прозор Магаре, Стефан, Каваја и Буги. Кренули смо у размену ватре где Бугија погађа метак из пиштоља са степеница. Леки одмах реагује и терориста пада као покошен.. Буги је добро, само га је докрзнуло.. Стефан је испразнио пола шаржера, чинило ми се из страха, у једног човека.. Магаренце је с прозора скинуо двојицу..Нису стигли ни глас да пусте. Зазвиждали су меци на 10 секунди и на кратко прекинули више мрак него тишину јер су пригушивачи одрадили свој део посла.. Нико није остао жив..

Радио везом јављам "Кобра зове Орла, ујела сам. Отвор је деловао одмах. Враћам се у рупу."

Нико у селу од мештана није чуо ништа. Нечујно се повлачимо, остављајући за собом тела, као поруку да нису добродошли овакви испади на територији Србије.. Ујутру ће свима бити јасно и опозваће групу која стиже. Уплашиће се.

По нас долази хеликоптер са нашим момцима.. Дошли су до нас, салутирали нам и испратили нас до хеликоптера. У њиховим очима видело се само огромно поштовање.

Стара гарда Небеских Ратника показала је спремност и срце. Један за другог, брат за брата. Кроз облаке у бој са Србијом у мислима и срцу!!!!