Join the new world

Био је то призор присутан још само у епским песмама: испред две зараћене утаборене војске, руске и јапанске, мегдан су морала да поделе двојица ратника. Један од њих био је поручник Александар Лексо Саичић...

Александар Лексо Саичић рођен је у селу Виницка поред Берана 5. августа 1873. године на огњишту достојног потомка Вука Брајотића – чувеног команданта Васа Саичића. Основну школу и гимназију учио је на Цетињу, као питомац тада књаза Николе. Гимназију је наставио у Дубровнику, откуд је стигао у Београд где је завршио Пешадијску подофицирску школу и потом, као ађутант Васојевићке бригаде, службовао у Црној Гори три године.
О вештини којом је баратао сабљом у народу су остале бајке. Једна каже да је, на пецкање брата од стрица Мила, команданта Доњовасојевићке бригаде, кренуо штапом против његове сабље и зачас му избио оружје из руке. Затим му је, покретом који је мало ко од присутних стигао да види, сабљом скинуо дугме кошуље испод грла. Италијанског учитеља мачевања на Цетињу понизио је у двобоју кад му је после неколико удараца избио оружје из руке и натерао га да побегне главом без обзира, као доказано слаб наставник.
Намеран да се усавршава као војник, запутио се у Русију, где је почетком фебруара 1904. године, букнуо руско-јапански рат. Права прилика за војника, поручника, да дотадашње знање и вештину потврди на бојном пољу. И потврдио је тако што је на том двогодишњем војевању по крајњем истоку Русије зарадио три тешке ране у три битке и на груди ставио прегршт медаља и ордена. Као да му ни то није било довољно па се угнездио и у народној песми а све зарад двобоја са самурајем. А где се и како збио догађај који су забележили и руски хроничари, сведоци нимало сјајног војевања своје војске?

Две војске ваљале су се једна према другој. И онда утабориле под Јун-џу-аном, у источној Манџурији, не тако далеко од Владивостока. Руси спрам Јапанаца, у другој години руско-јапанског рата (1904–1905). По класичној сценографији, битку је ваљало заподенути усред поља. И док су руски стратези и даље трагали за најбољим путем који би их одвео до победе, после низа неуспеха, из супротног табора издвојио се коњаник с белом заставом. Шта ли сад па овај хоће?
Командант јапанских јединица, преко свог изасланика с белом заставом, захтевао је од руског колеге да изабере једног ратника који ће, пре битке, изићи на двобој њиховом – самурају. Руске штаблије биле су запањене. Седе главе с еполетама нису могле да верују да се Јапанци и на почетку 20. века придржавају свог старог обичаја. Већање је дуго трајало: ако не пошаљу мегданџију, срамота је а ако, пак, одлуче да прихвате јапански изазов, кога послати да се супротстави њиховом вештом и искусном ратнику. Знали су да победа у таквом двобоју значи и те какву психолошку предност пред предстојећу битку.
И одлука је пала: наћи добровољца који ће хтети и смети да се супротстави самурају. Нашли су га одмах или, боље рећи, нашао је он њих. Чим је по логору зајечао глас да се тражи добровољни заточник који би требало да брани част и славу руског оружја и борилачке вештине, пред шатор команданта готово у трку стигао је висок и мршав поручник.
– Александар Саичић из Берана, Црна Гора – оштро је салутирао. – Поданик књаза Николе, сад у служби Његовог царског величанства, спреман сам да изиђем на мегдан мрском непријатељу...
И док су штаблије неповерљиво одмеравале тридесетдвогодишњег добровољца, он је пред њима стајао као укопан, стрпљиво очекујући даљу наредбу. Високи официри дуго су се нешто сашаптавали и онда одлучили да им нема друге него да му пруже прилику кад је већ тако самоуверено затражио а и нико други се још није пријавио.
Питомац књаза Николе прописно је салутирао и одмах се дао у потрагу за коњем и сабљом који би му највише одговарали. Сабљу је брзо нашао, од понуђених коња изабрао је тек трећег. Оног који је, на команду јахача, умео да крене лево па десно, да на време избегне напад непријатеља.
Кад је Лексо био спреман да пође, поздравио је команданта и захвалио му што му је дозволио да изађе на мегдан. На Лексу је био шињел, па му је командант рекао да скине шињел јер му може сметати у борби. Лексо одговори: "Којој овци своје руно смета, онђе нема ни овце ни руна". Пошао је весео и расположен што му се дала прилика да опроба своју храброст и вештину.
У нестварном окружењу, налик оном из наших епских песама, Саичић је изјахао насред поља. Уз пратњу музике војничког марша. Из супротног табора изишао је ратник обучен у црно крзно. Страх божији. Лексо је касније причао да га је подсећао на какву злокобну црну орлушину. Двобој на живот и смрт.
Гласови војски утихнули су кад су мегданџије кренуле један на другог. Запрштала је земља испод коњских копита. Онда јека после удара челика о челик. Обојица и даље у седлу. Потом поново залет. Намерио се јунак на јунака. Песник је то овако видео: „Један другом полетјеше/К'о орлови ударише/А сабље се завитлаше/Према Сунцу преливаше...” Као какав антички хор, уздаси војске, час с једне час с друге стране.
Онда је Саичић осетио жесток бол и нешто топло кренуло му је с чела у очи. Рукавом мундира успео је да за тренутак отре крв и види злослутно сечиво тик над главом. У магновењу се сагнуо у замахнуо сабљом. Чуо је урлик поред увета, па онда урнебесно „живео” на руском. Стравично њиштање натерало га је да се окрене: самурајев коњ помамно је бежао вукући газду ноге заглављене у узенгији. Испао је стотинак метара пред првим редовима јапанске војске.
Саичић је одјахао до непомичног тела, поклонио се и галопом кренуо назад, према својима. Дочекала га је музика и команда „мииирно”. Потом се, кажу, руском војском разлегао громогласан аплауз. Међу првима му је честитао адмирал руске флоте Роженственко, један од њихових тада најспособнијих војсковођа, а убрзо је, с посебном пратњом, стигао и адмирал јапанске флоте Того и лако се наклонио победнику. Витештво је тада још било на цени.
Међутим, ни ова психолошка предност стечена победом у двобоју није помогла руској војсци под Јун-џу-аном. Историчари ту битку оцењују нерешеном, а руско-јапански рат сврставају у војни пораз Русије, озваничен примирјем у Портсмуту (САД) 5. септембра 1905. године.
После победе у двобоју, Александар Лексо Саичић постао је каваљер ордена свете Ане, највећег руског одликовања. Уз то, руска влада му је одредила лепу своту од четрдесет наполеона у злату годишње, и то до краја живота. У далекој Манџурији унапређен је у чин капетана и до краја војне командовао је коњичким ескадроном Амурског драгонског пука. Сабља којом је савладао самураја данас се чува у Војном музеју у Москви.