Join the new world

Давна анегдота...

---

Недеља...
“Брате 'си будан?”
“Нисам, пизда ти материна ненормална. Јавила ти се секретарица... Па јеси нормалан седам је сати, а лег'о сам у пет”.
“Е, не би' те цим'о, Мире ми моје, него треба да идем у Болеч да ми човек прикоље и среди гуду, па да после запалимо у викендицу да је уз Божју помоћ “кварцујемо”. Дошли ови моји из Аустралије, а твоји су већ на ранчу, тако да сви само тебе чекамо”.
Заигра ми срце јуначко кад помену гуду, па заборавих и на спавање и на то да је седам сати, и на то да сам лег'о у пет.
Све сам му опростио.
Правац Канарево, па Болеч.



У Болечу, пијачни дан па се једва некако прогурасмо кроз гужву.
Испред куће локалног касапина двојица већ меркају прасиће.
Е, до клинца, стигли пре нас.
Гледају у онај обор и нећкају се да ли би “оно мање црно, или оно мало веће са белим уветима” како рече један од њих.
Видим ја да ће то да потраје, па приђем и кажем:
”Мајсторе, ако они не знају шта ће, ми би узели ово мање. Види га како је, нема ни грама сала”.
“Еее, извини дечак. Ми смо баш то мало 'тели, а и дошли смо први па ћете морати да уз'ете ово веће”, рече уз, помало тријумфални, осмех један од ове двојице.
“Шта ти је бре дилејо, шта си запео за то мање, па нама ово велико треба”, шапну ми Ћира.
“Не могу да верујем који си тантуз. Па да нисам “интервенисао” чекали би их да се премишљају још пола чуке, а да сам рек'о да ми се свиђа и да нам треба ово веће, з' инат би га они узели.
“Е јеси дрипац, фамилије ми моје”, промрља кроз зубе уз смешак.
Гледам оног касапина, млад дечко, око тридесет година стар, и већ размишљам да се забодем у кола и да одспавам јер ће све то да потраје.
Међутим, он узе неки гумени чекић, распали оно мучено прасе посред чела, до'вати нож и поче да ради.
Људи свашта сам вид'о, али да неко онако брзо ошури и уреди прасе, е, то још нисам.
Једанаест минута је дакле потребно да живо, здраво и весело прасе буде спремно за натакнути га на колац, хоћу рећи на ражањ.
Ево на ред дође и овај наш, од тридесет кила мученик “са белим уветима”.
Мајстор опет до'вати чекић у руке, зама'ну и прасе се умири.
Знам да звучим лицемерно, али некако ми га у том моменту и би жао (прасета, не мајстора), па се окренух и одох да разгледам природне лепоте Болеча са оближњег пропланка.
“Брате, сређено. Идемо”, викну Ћира.
Ево нас, поново се вучемо поред пијаце у Болечу.
“Мене нана ранила са чварци, најлепши сам од сви Болечанци, мене нана ранила са чварке, најлепша сам од све Болечанке”, певам, уствари више се дерем, кроз отворен прозор, а Ћира ме вуче за руку да престанем, да не добијемо батине од све присутног локалног становништва.
Полако пролазимо поред саобраћајца, који на супротној страни улице “узима меру” неком мученику са “кецом”.
Окрете се према нама, ваљда да види ко то тамо (за)пева.
“Пусти бре човека, 'де ће ти душа”, добацим му кроз осмех.
“Може бато, ако ти 'оћеш ти да га одмениш. Него срећа твоја па још нису измислили казне за вас “слухисте” иначе би' ти је сад залилао”.
Видим ја, одн'о враг шалу, пашће му неке луде идеје и још ненаписани чланови закона на памет, па му викнем “Побегох, ај' здраво”, и ударим по гасу.
Правац викендица.
Успут покуписмо и Аустралијанце. Уствари Џон је натурализовани Аустралијанац, пореклом са ових простора, а Миња (жена му) је наше горе лист, ал' отишла, сирота, тамо трбухом за крухом (и којечим приде).
Напокон стигосмо на ранч.
Ражањ, тек направљени жар и пиво су нестрпљиво чекали долазак њеног величанства гуде.
Радни задаци су подељени, а мени је запало да чувам 'ладовину, пресујем лигештул и дегустирам више врста доступних нам пива у потрази за најквалитетнијим.
Јеби га, шта да кажем, живот је неком мајка, а неком маћеха.
“Е, тече ми мојега, ако вас двојица немате турске крви у себи, нико је нема”, рекох Ћири и Милету у тренутцима када натачињаше оно мучено прасе на ражањ.

Њих двојица запели па стењу све у шесн'ест.
“Шта стењете, к'о да натачињу вас, ха,ха,ха”, опет добацим.
“Ако ти дођемо тамо, кеве ми моје, заменићеш ово прасе. Видиш да нам ово иде све боље и боље”, рече Ћира, а ја се у моменту ућутах, чисто да не изазивам судбину.
Кад нешто не умеш, најпаметније је да то препустиш искуснима и да се уопште не мешаш, рекоше неки паметни људи, тако да остадох при ставу да сам најкориснији у 'ладу, кад не сметам. Пустио сам их да на миру ротирају и ротирају и ротирају ражањ.
Прасе већ увелико цврчи.
Цврчи и Ћира заједно са прасетом, што од сунца, што од ватре.
Цепам пиво, блејим у празно, и узалудно покушавам да не мислим на печење иако ме добро познати мирис истог иритира тако да желудац почиње да ми штекће на празно, што кажу да вуче фалш ваздух.
Повремено се придигнем, чисто да видим како је лепо, па румено, па буцмасто, па свашта нешто бре.
“Скидај га”, викну Миле и прекиде агонију дугу добра три сата.
Следећа сцена је иде отприлике овако:
Шљивик, усред шљивика велики сто и врело печење, салата, свеж 'лебац, сир и печене љуте паприке на истом.
Идила.
Ко од нас је начео печење, то не знам, али знам да смо само пар секунди након “свечаног отварања крканлука” сви већ увелико исто муљали по устима.
“Дај мени кожицу, ал' да крцка”, виче неко.
“Јоој што је врућеее”, виче други
“Ја 'оћу чапоњак (шта год да то значило)”.
“А је л' могу ја реп”, е, то је проверено дошло од моје сваје. Увек тражи реп.
“Ја нећу масно, само кртину”.
“Ја 'оћу да буде мало масније”.
И све тако укруг, и сваки пут тако.
Руку масних до лаката кидамо комад по комад врелог печења , и “глабамо”.
Кога баш боли пиша и за холестерол и за килажу кад је у близини оваквог ремек дела са ражња.
Јебали су му кеву (рекли би неваспитани) како су га испекли.
После извесног времена (логично) следе коментари типа:
“'Оћу да прснем”,
“Која сам алава животиња, не могу да верујем”,
“Јоој мени мука”,
“Не могу да дишем, кол'ко сам се најела”, и сл.
Тада наступа фаза “бректања”.
На већ припремљене душеке, ћебад и лежаљке равномерно распоређене по шљивику хитро се (колико нам то пун желудац дозвољава) размештамо по принципу “Ко пре девојци...”.
Најбоље је заузети положај у медицини и приручницима прве помоћи познатији као “кома” положај.
То је отприлике оно кад лежите по страни, тако да растеретите претрпани стомак, и дишете у равномерним кратким удисајима и издисајима, тј. “брекћете”.
У тој фази није згорег имати при руци 'ладну пенушаву текућину, било да је у питању пиво, газирана вода или шпритзер, већ по избору.
“брате...”, проговори Миња.
“А...”
“ 'Си жив?”
“Аха...”
“ А је л' има овде неки маркет где могу да купим адаптер за пуњач телефона? Имам само онај који пасује за аустралијске штекере.”
“На глупа питања обично не одговарам, али гостопримства ради, рећи ћу ти да нисам чуо да постоји замисао да било ко прави мега маркет у Липовачкој шуми. Додуше није искључено да ови антимонополисти из Делте дођу на такву идеју, али за сада ништа од тога”.
Онда сам (опет гостопримства ради) устао, узео онај аустралијски пуњач, набуџио кабл са две најобичније буксне на њега, изоловао их, уштековао у струју, па све то у телефон.
Проблем решен за пет минута.
Миња је све то посматрала, и врло самокритично закључила:
“Откако сам отишла у Аустралију, начисто сам оглупела. Некада сам то што си ти урадио, радила сама, а тамо једноставно немам потребе да импровизујем, него одем у радњу и купим шта год ми треба. Тотално сам престала да размишљам”.
“Види, па то и није тако лоше. И ја би' волео мало да одем тамо, мало да наберем кеша и мало да заглупавим у погледу импровизације и буџевина”.
“Е, , све је то лепо, и уопште се не жалим, једино у шта сам сигурна је да би и теби, баш као и мени недостајао управо овај шљивик, ово печење, ово што би ти рекао “бректање” и једном речју дани као што је био овај данашњи”.
Загледао сам се дубоко у њене очи у којима је плутала сета и носталгија.
“Јеби га Миња, не можеш да стиснеш и да прднеш у исто време”, рекох уз осмех ову “умотворину”, једину која ми је у том тренутку пала на памет.
Насмејала се, окренула на другу страну,и онако више за себе рекла:
“Е и то ми тамо недостаје. То што од свега умемо да направимо шалу, јеби га...”