Шано и Луло ( роди ме мајко срећног, па ме и на ђубре баци )

Day 1,091, 02:39 • Published in Serbia Serbia • by momars





Ова прича је смештена у 80те године у мало месту које се налази у источној Босни, сада РС, а зове се Вишеград. Био је то период када су сва деца из бивше СФРЈ жељно чекали распусте како би их безбрижно проводили у том градићу код родбине. Мени је то пуно значило, јер поред апсолутне слободе коју скоро свако дете има код бабе и деде, имао сам привилегију да доживим многе авантуре које може понудити само Вишеград са свим својим специфичностима и посебним менталитетом описан у надалеко познатом роману Иве Андрића. Додатну привилегију је чинила чињеница да је кућа смештена на свега 80так метара од Ћуприје. Легао сам и будио се уз хук Дрине, а кроз прозор проматрао све догађаје на мосту који је био, јесте и биће стециште свих више или мање важних догађаја ове варошице.
Мост је оличење елеганције са предивним луковима, направљеним од сиге , камена који је врло згодан за обраду. На средини моста постоји клупа сачињена од истог материјала као и мост, а вишеграђани је зову “ сећија “. Мање искусни људи који су пожелели да се одморе на сећији врло брзо би дошли у ситуацију да им језа заголица леђа, а све због јаког хука Дрине и поприличне висине на којој се средина моста налази. Преко пута сећије налази се “ споменик “, који попут огромне плоче пеперминт бомбоне стоји залепљен бочно на мост и надвија се над Дрину и то на месту које је најбрже, најдубље и препуно вирова. До тог споменика на коме су арапским писмом исписанни сви битни подаци о мосту, његовом ктитору и градитељима могло се прићи само ако би се напустила сигурност ограде моста. Тада би једина кочница између опстанка и језивог пада у воду био исклесан рељеф на самом споменику, таман толики да на њега могу стати ножни прсти док би стопало висило у ваздуху здушно навијајући за поменуте прсте да издрже оптерећење.



Посматрајући једне прилике мост, приметио сам два младића како напуштају сигурност моста и упуштају у једну велику авантуру. Била су то близанци, Шано и Луло, муслимански цигани добро познати било ком мештанину. Они су били од оне врсте људи које свако место има, углавном из нижих социјалних слојева, али својим спецификумом су оправдано заслужили да се нађу у историји свог места. Најпре један од браће крену и опрезно обиђе споменик, ходајући по уској избочини рељефа. После њега, исто учини и други. Ни дан данас не знам који је први то урадио. Толико су били слични да их је и рођена мајка мешала. На моје запрепаштење ту није био крај. На помолу је била још једна , невероватна вратоломија. У истом тренутку су обојица кранули да обилазе споменик полазећи са супротних страна сусревши се на средини. Опрезно се мимоиђоше и свако безбедно стиже до сигурности ограде.
Ово су касније понављали из дана у дан, праћени од стране пролазника и туриста широм отворених очију и доњих вилица које су остајале спуштене и по завршетку представе.
Изазивали су код посматрача огромно дивљење. Нисам ни ја био изузетак, тим пре што сам касније сазнао да ни један од њих није умео да плива, што је била реткост у Вишеграду, јер тамошња деца прво науче да пливају па онда да ходају.
Зашто ли то раде? Због пара? Није само то , јер сам их не мало пута гледао да то чине и без присуства туриста. Можда због доказивања другима и себи? Има и тога. Сигурно. Или је од свега по мало? Биће да је то помислих, али за ово је поред умећа потребна и велика срећа. Сиромашни Вишеградски клошари су ушли у историју града као први који су обишли око споменика на средини моста. Требало је имати интелигенцију коју само улица може изнедрити па уопште доћи на ову идеју. Требало је бити храбар па ту идеју спровести у дело. на крају требало је имати и поприлично среће.

Читајући последњи чика Пуретов чланак, а посебно коментаре, прва асоцијација ми је била авантура Шане и Луле. Гојко Божић, у последње време познатији као здруг шућко је довео у питање успешност владе када је на челу била Крикана, а поједини и свих председника из редова УеС, констатујући да је то била чиста срећа. Да се све лепо скоцкало баш у периоду мандата УеСа. Све и да је тако, роди ме мајко срећног и баци на ђубре. Толико је та гарнитура имала среће да побриса целу Хрватску. постаде колонијална сила бр 1 у есвету. Па кад је тако и евидентно само кандидати УеСа имају среће на претек, можда не би било лоше да то и убудуће користимо. Шта је боље? Срећни “неспособњаковићи” који имају успех, или малерозни “способњаковићи” који све што се погубити могло, погубише. Посебно ми је интересантан коментар да је у еСлавонији победио народ а не војска, јер вес није добио новац за за ту битку. Неко је ипак морао да организује тај народ, а по томе испаде да смо јачи када се весу не угуравају лопатама голди. Ово су све дилеме које ме муче и на које немам одговор, па бих стога предложио да се уведе анкета и достави прво Хрчку, Ипију и екипи. Свесно нисам поменуо Арчија, пошто не знам у ком је тренутно јату, а то је код њега променљива категорија. Поприлично сам уверен да ће успети да је попуне, те ће нам свима бити јасно ко је ко у еСрбији.



Дружењем до победе ...
momars