Godine prolaze

Day 2,753, 04:53 • Published in Serbia Serbia • by kowalski_afc

Mnogo toga se izdesavalo za ne tako kratak period od nekoliko meseci. Sve se teram da napisem clanak, pa ostavim za sutra, pa onda zaboravim do uvece… Pa ko ce da pise uvece, ujutro cu… Naravno, ujutro zaboravim opet i tako u krug. Nedeljama. A nove teme samo dolaze i dolaze. Cak se i ne secam o cemu sam hteo da pisem u pocetku.

Zivimo brzo. I ne uspevamo da uzivamo u zivotu. Ako neko kaze da uziva i da nista ne propusta, verujte mi, ili laze ili jednostavno ne zna sta propusta.





Bese kao juce, iako je vec proslo vise od sedam godina. Secam se veoma dobro da mi je pozvonio telefon i na moje “Halo” sam cuo “Pocelo je”. Za 12 minuta sam vec bio na mestu. Inace mi je tih dana trebalo oko 30 minuta. Secam se da sam trcao niz pokretne stepenice u metrou, da su mi ljudi drzali vrata od voza da uletim. Iz voza sam iskocio kao iz topa i opet trcao uz pokretne stepenice, iako to niko ne radi. Ljudi su se jednostavno sklanjali, shvatajuci da se nesto desava. Kad sam usao u zgradu, pogledali su me i pitali da li sam trcao…

“Naravno, pa pocelo je!”

Medicinska sestra se nasmejala, dala mi papuce i ogrtac i odvela u sobu pored operacione sale.
“Cekaj ovde, ukljuci TV, samo nemoj da pusis.” rece ona jer je videla moju nervozu i izasla je iz sobe.

Cekanje je trajalo preko sat vremena. U sebi sam se razmisljao da nisam morao da trcim, ali sta je tu je…

Vredelo je cekati. Doneli su njega, jos onakvog krvavog, sto bi rekli stariji “nikakvog”. Plakao je.

A ja sam se samo nasmejao. Sin prvenac.

“Mama i sin su vam dobro, ne brinite se. Samo da ga operem pa cu da vam ga dam da ga drzite” rece babica dok ga je prala i merila.





Pre nekoliko nedelja, dete je imalo matursko vece (iako je bio dan) u vrticu. Priredba za roditelje, posle toga torta, sokovi, klovnovi, razno razni odbojni likovi. Svi se smeju, raduju se. Neka deca su shvatala sta ih ocekuje, koji pakao u skoli, pa su pocela da placu. Moj se smejao. A meni se srce steglo dok su pevali pesmicu:

“Zbogom moje omiljene igracke,
Vise mi ne trebate,
Sada vas zamenjujem za knjigu i sveske,
A na vas mi ostaje secanje”



Znam ja da ce on da se igra jos, dete je. Ali je porastao. A ja sam propustio deo njegovog odrastanja. Mislim, kako propustio. Bio sam ja uz njega kad god sam mogao. Ali sam dao sebi za cilj da radim i zaradim koliko god mogu da bi njemu obezbedio sve sto treba. Trenutno i u buducnosti. A vreme je proslo. Svih sedam godina je proslo u trenu, a ja sam propustio njegovih sedam godina detinjstva. Najlepsih sedam godina.

Nisam ni znao da ih propustam. A vreme ne mogu da vratim.





Posle nekoliko dana, moja ljubimica cerkica je imala rodjendan. Prvi rodjendan. Vreme je opet proletelo. Opet nisam ni znao koliko propustam. Ali sada bar znam da mogu da pokusam da se ispravim. A to nije lak proces. Medjutim, moram da se ispravim.







Pre neki dan me cima McMoox na vajber. “Umro Krivobarac juce”. Ja gledam i ne mogu da verujem.

Secam se kad sam dosao prvi put na kanal WE. Doveo me je Danicic (setace il se nejga?). Na kanalu si bili Patak, Dimi, Danicic, Denis, Deja-vu, Krivi, Furyans i jos nekoliko nas. Mnogi od vas se i ne secaju pojedinih likova od tada. Neki su jos uvek aktivni.

Danicic me doveo da bi se koordinirali u “farbanju mape” u tom famoznom v2. Ja medju legendama. Usao sam na kanal WE. Oni su uvek imali zestoke uslove za prijem u jedinicu. I jos uvek imaju, koliko znam.

https://youtu.be/LJQ2MTF2S24

Secam se da sam prvo usao u “Bebi bataljon” koji je vodio Bjuti. Nisam tamo dugo ostao nego sam presao u “pravi”, 2. bataljon - Padobranski. Bio sam i u komandama i u dvokliku. Ali Krivi je uvek bio tamo. Kad god mi je nesto trebalo, legendarni dvojac Krivi – Patak su bili tu. Nemam pojma koliko sam stotina sati proveo na tom chatu. Nemam pojma koliko puta sam im rekao da su mi dosadili i otisao. Pet dugih godina sam bio u WE. Krivi je uvek bio tu. A onda jednog dana… “Umro Krivobarac juce”. Tiho je otisao u legendu.

Sada bi dao mnogo toga da vratim vreme, da popricam jos nekoliko sati sa njim. Uvek je bio tu za mene, kad god mi je trebalo. Ali vreme ne mogu da vratim.

Nisam ni znao sta propustam. A sada zalim, ali povratka nema…






Mozda mi je samo dosadno i maltretiram vas da citate ovaj tekst dok je i vama dosadno? Mozda samo pokusavam da vam kazem da jednostavno ne mozete sve da uradite u zivotu? Pa to i sami znate. Da li treba da zalite za propustenim stvarima? Ne znam. Verovatno da. Ali svi smo mi ljudi koji imamo izbor u zivotu i (manje vise) sami biramo svoj zivotni put. Svaki dan. Dan za danom. Zalicemo uvek zbog izbora, sta god da bude. Ali, probajte bar da uradite sto vise stvari u zivotu. Ne spavajte po 12 sati u toku dana. Ne razvlacite se ispred televizora. Ne blejite u monitor po 16 sati dnevno. Spavacete kasnije…

Ipak je Bon Jovi bio u pravu:

Sleep when i'm dead

Vas pingvin
kowalski_afc



P.S. Clanak nisam citao, napisan je u jednom dahu i prosto nemam snage da trazim slovne greske u njemu i da ga citam...