Join the new world

Onomad poranim da kupim hleb i mleko. Šta da se radi, moć navike je čudo. Market se još nije otvorio pa rešim da formiram red. Tiskao sam se do vrata, grdio sam sebe što se guram. Pomerao se u nazad i pokušavao da priđem vratima sebe istiskujući. Ali ne vredi. Nije to taj red. A kakvi su nekad redovi bili. Sećam se ja i onih redova kada se posle onog rata na tačkice kupovalo. Sećam se ja i embarga. Tada su bili pravi redovi. A bilo se i mlađe valjda. Tiskali smo se, gužvali za ulje, hleb, mleko. O redovima za penziju da ne govorim. Ubiše nas ovim bankama i keš automatima. Hebo ga pas i ko ih izmisli. Što bi Gambino rekla: “ Dabogda mu na uzglavlju jedan instalirali”. Umeli smo se mi tiskati i tiskanja radi. Vazda se gledalo ima li kakva zgodna penzionerka pa da se iskoristi prilika, jel te. Eh, nema više takvih redova. Ova država je bezpovratno propala.



Ma da li je tako? Onako, preterano zaokupljen guranjem u redu sa samim sobom ugledah preko ulice veliku natpis. Nešto na stranom je pisalo. Američkom valjda. Kao neka stranka i to trgovačka. Popizdim momentalno. Oni su krivi za sve. Oni su mi moje redove oduzeli. Sa sve štapom u ruci vemo brzo, za 17 minuta pređoh ulicu i pravac kod tih inostranaca. A tamo imam šta da vidim. Dvojica dođoša i jedan domaći izdajnik. Iako brojčano u prednosti, nisu bili spremni na ovakav čin. Najpre štapom rasterah one inostrance i hodnikom, što sam brže mogao, na ove tri nogo uleteh kod glavnog. Ne stigoh ni ljudski štap podići a on šmugnu negde napolje. Ostadoh sam u kancelariji i sedoh u njegovu fotelju. Udobna ova fotelja. Baš onakva kakva prija mojim reumatičnim zglobovima.



Deo posla sam obavio. Oslobodio sam ovu državu stranaca, preuzeo sam stranku i reših da organizujem penzionere kako bi nam se vratilo oduzeto i sve ono što nam pripada. Drhtavom rukom napisah ”PRAVDA ZA PENZIONERE” i okačih na ulazna vrata. Dok sam smišljao sledeći potez poče u ušima da mi pucketa. E, de sad da mi krene pritisak. Popih lek , onaj crveni, ali ne vredi. Pucketanje u ušima ne prestade. Dok sam iz torbe vadio merač pritiska PRIZMA Kragujevac, bez koga nigde ne idem, u kancelariju uđe Sloba i sa vrata reče “ Volim i ja vas”. E taj Sloba je ljudina. Sećam se ja na Cerskoj bici kako se junački držao. Zajedno smo prolivali znoj oko roštilja ceo dan dok nas je onaj penzionisani ćelavko atletičar vodio u bitku. Stalno se predstavljao da je neko drugi, ali slaba vajda. Bio je prepoznatljiv jer blic nije trebao ni u pola noći da bi se on slikao. Da se vratim na mog ratnog druga Slobodana. Još onda se videlo da je to pravi penzioner. Sećam se jednom da priđe od drugarice nam Slađe dete, inače udata i ne časeći časa reče “ Ima li belog mesa čika Slobo?”. Odmah se videlo da će to biti penzioner za primer i kao takvog ga odmah postavih za svog pomoćnika.



Lepo je videti Slobu opet ali meni u ušima pucketa i dalje. Konačno izmerih pritisak, a on normalan. Kako sad to? Pritisak normalan, a meni pucketa sve više. Dok sam pokušavao da odgonetnem taj rebus na vrata jedva uđe Vegus Pucketalus Apolitukus, skraceno Vegiša. Pa to on pucketa sve vreme sunac ti žarani. Njegova reuma je uznapredovala od poslednjeg viđenja tako da će naziv svojih novina uskoro promeniti u “ Lomi mi “ vidim ja. Silno se obradovah tom apolitičnom političaru koji je sa Cezarom bio na prs u pedu. Svojom reumatičnom rukom popuni pristupnicu i tako dobih Glavnog sekretara. Kad je mogao Cezaru da bude sekretar što ne bi to isto i ovde bio? Šta sam ja lošiji od onog zalizanog u haljini?



Poče priča družine stare i baš kada smo se zapričali poče neka grmljavina. Opet kiša pomislili smo kad hoćeš vraga. Neko tako lako pokuca na vrata da ih je iz šarke izvalio. Priključi nam se onaj debeli Gal što je Rimljanima hebao ne maiku, nego dalje od maike. U našu družinu pristiže Obeliks, istina bez Asteriksa. Eto meni savetnika. Onoliki koliki je lako možemo da se svi iza njega sakrijemo i da krvoločno mašemo našim štapovima na sve one koji bi nam eventualno o glavi radili. Moral u ovoj družini se popravi u mah. Uz koju čašicu ljute vreme je brzo promicalo.



Baš kad sam se zabrinuo nad činjenicom ko će nam biti “ glasnogovornik “ u kancelariju prijezdi Vojvoda. Video da se nešto dešava i pomislio da se pravi neki red pa požurio polako da mu šta promaklo ne bi. Kad mu objasnih da smo se mi penzosi okupili da podignemo glas protiv ugnjetavanja i oduzimanja prava na čekanje u redovima on se silno obradova. Ponudih mu da bude glasnogovornik, ali on me tužno odbi jer on drži govor na osnivačkoj sednici CKPK SKS, skraćeno - Konzerve i da je samo časkom došao da vidi šta se dešava pa se vraća nazad da dovrši govor. Au Vojvoda. Pa te Konzerve su se spojile sa onom Reforma tortom pre tri veka i više ne postoje. Tako su se stekli svi uslovi da moj pobratim Vojvoda prijezdi u PUPeRS i to kao glasnogovornik. Za sve koji budu došli na chat kanal #pupers na Rizonu Vojvoda će im priuštiti nezaboravno druženje kao u pesmi ona dva mladića Simona i Garfankela “ Sound of silence”.



Istina, je da nam još uvek nedostaju pripadnice ženskog pola, ali računam dok podmire sve po kući da će se i one pojaviti. Nemamo ništa protiv napupelih pionirki i ohoho razvijenih omladinki.



Na samom kraju, pošto smo uvek vodili računa o svojoj dečici, odvojili smo neku pucu za sve do 30tog lvla i ko u komentaru napiše “ PENZOSI U AKCIJI “ za dan-dva će dobiti skromnu pomoć u q7 oruzju. Članstvo u stranci nije uslov već slobodna volja. Napominjem da to neće biti nešto preterano ali zauvar je. Od viška glava ne boli.


Дружењем до победе