[Predsednik eSrbije] Sedmo , odjavno obraćanje - Novembar/Decembar 2013

Day 2,208, 12:59 • Published in Serbia Serbia • by PREDSEDNIK eSRBIJE


Поштовани грађани и прелепе грађанке,

дошао је на ред и овај "свечани тренутак" када треба на напустим функцију у коју сам "дао себе" претходних месец дана. Мада сам испрва мислио да чланак буде кратак и "про-форме" јер сам заиста изморен, сат сна ипак преломио је у мени да ипак то одрадим на оном нивоу какав сам се трудио да и цео мандат буде. Искрено па нек се и не свиђа неком... У том смеру почиње и ова завршна реч...



Негде ту средином мандата , након још једне непреспаване ноћи проведене уз рачунар, пропуштања факултета и надирања нових јутарњих обавеза у моменту кад бих ја већ морао да одспавам бар мало, затекао сам у огледалу "онај поглед". Био је то онај исти који сам угледао на Ади ове године, када сам, уз роштиљ пиво, и опуштену атмосферу, поменуо пред Миљаном да планирам да се кандидујем за председника. Она је на тренутак, заборавила то што је радила у том тренутку, погледала ме и рекла:



Био је то онај исти поглед из огледала, који сигуран сам, стекну сви наши председници за време или након мандата. То нам дође као средство распознавања. Као црвенило рударских очију, као тикови дугорочних робијијаша... Нама, председницима Србије, јер сам апсолутно сигуран да ниједан други председник не пролази оно што сваки српски прође, без увреде иком, најмањи део времена радећи оно због чега је ту, вођењу државе, владе, у бриге о угледу у еСвету, а онај већи, у пеглању сукоба, повреда личне сујете, заједљивости, неповерења и "једељу свачијих..."



Елем, сада када је прошло не кајем се ниједног секунда, али исто тако не кријем ни срећу што сам ето, на крају... Ретки су људи који дођу у прилику да имају отворен пут ка трону еСрбије. То је нека чудна привилегија, уског броја људи који су имали ту шансу да буду једни од, ако не и најмоћнији људи игрице, на бар месец дана. Таква шанса, мени се указивала више пута за ове четири године, али сам сваки пут имао изговор зашто то да баш не буде тада. Време је пролазило, све је мање људи из мог "савршеног тима" било недоступно, и ја сам схватио да, ако то не буде новембар, неће више бити ни један други месец. А тако нешто се не пропушта...

"Моји људи" више не играју ову игру. Ово мало што их је остало, изнело је јако напоран месец на својим леђима, и то је једини моменат када ћу се поново, бавити високом политиком у овој игри. Кад будем требао њима да вратим услугу... "Мојих људи" , мојих узора више скоро да нема, једноставно, или више нису оно што су некад били, или више не играју, или једноставно, не треба им више овакво цимање. Сад их разумем.

Да бих то схватио, било је потребно проћи пут од некога ко је безазлено крочио на сервер пун ауторитета из "Српске Аустрије", борбе са Штрумфовима, поносно узвикивао "рачунајте на нас" предводећи генерацију играча који су своје прве кораке стицали на бојним пољима Лионкинга, до некога, на кога сте данас, могли да рачунате да ће вас увести у коштац са новим променама, којих је једноставно, све више до превише, за једног "еСтарца" какав заиста постајем...


Колико сам у том вођењу успео, на вама је да просудите, моје је да кроз следећу ретроспективу, кажем своје мишљење о месецу који је за нама.



Кренимо редом...
Вапили смо за неком занимацијом јер је игра генерално постала јако досадна. Сви наши војни успеси везали су се за стратешке устанке где смо "надбијали" патриотизам и гајили его да смо светска сила. Што и јесмо, у четвртој дивизији...

Моја идеја била је АС. Коштао је много, али сам сматрао да уз тренд који је Србија тада имала као највеће приходе пореза у игри, да се он може исфинансирати и из самог буџета, а да је повећањем пореза које смо одрадили, његов долазак само убрзан. Око 585 000 валуте потрошено је само за куповину 11 милиона енергије кроз хлеб са нашег маркета. И то је било само трећина укупног пута јер је било потребно изгурати још 400 000 у валути на државном рачуну као и спремити довољну количину новца за финансирање целог похода, да не помињем то да сам наивно улетео у замку са МеС орговима коју сам сам себи направио, јер сам сматрао да новац обрнут на ММ-у треба да иде као појачање буџету, а не за поновни обрт и формирање "резерве". На тај начин сам "бацио" још 200 000 валуте, личном "кривицом" јер нисам знао да ствари не функционишу тако.

Невероватно сам срећан, што до самог похода АСом није дошло. Мета је била Албанија, синхронизованом акцијом били би укључени и остали савезници, али до свега срећом није дошло. СРЕЋОМ , јер сам апсолутно сигуран да би нас та Албанија, дуго припремана на прославу Дана заставе, дочекала много спремније него што смо ми арогантно мислили, и у неку руку, отресла нас "ки крме мас'ан џак" јер сви наши недостатци у том тренутку нису били видљиви голим оком.

У јеку тих епских припрема, дочекали смо ДЕТЕРМИНАЦИЈУ. Админов нови механизам који ће терати империје да поклекну, дајући предност мањим потлаченим земљама, а све доводи до константног рата, више тенковања, и на тај начин, више лове на његовом рачуну. Тек тада наше мане изашле су на видело.

Скоро па непостојање дивизија 1,2 и 3, што због лошег система који је негован (запостављен) претходних месеци, што због тога што су играчи тих дивизија сада чланови дивизије 4, или пак у фази развијања нових налога, за шта је потребно време.

Оно мало профила што смо имали у тим дивизијама, најчешће је стављало лични интерес испред државног (Част изузетцима, поздрав за Бомбаше), и тако нешто им се не може замерати, јер смо апсолутно исти и ми у четвртој дивизији, само нас има и превише, па успевамо да испегламо недостатке.



Прво се догодила Славонија. Регија коју из "историјских разлога" нисам смео да пустим, а требао сам. Тактика је била да је потребно само прве рунде изгурати у плусу, како би се стекла предност како "Борци за слободу" не би однелу превагу преко ноћи. Високи Комбар ордер није одрадио оно што је претходни месец, јер једноставно, припремљеност устаника и њихова "природна мотивисаност" била је већа. Огромна потрошња преко ноћи која је одржала уједначеност до јутарњих часова и поред губитка јачих дивизија, данак је узела баш у јутро, кад је новца понестајало, а слабије дивизије једностано без њега не туку.

Тог момента схватио сам да Комбар ордер сам по себи није добро решење, и да се новим правилима игре треба прилагођавати и то што пре...



У наредним данима потпуно смо савладали "нову тактику". Почетна еуфорија непријатеља, полако је јењавала, и Србија је поново имала конце у својим рукама. Дивизије 1 и 2 максимално су премиране апсолутно све приоритетне битке, што јесте коштало, али смо на тај начин размазили и странце који су дошли у Србију јер су у сваком тренутку имали доступан кеш.

Све до битке за Косово и Метохију...

Једноставно, ту није било калкулација. Новац је повучен са скоро свих МеСових оргова, уз пристојан штек који смо стекли јер смо знали да треба да очекујемо журку. Војска је била апсолутно спремна, а и био је већ 20-и дан моје владавине и био је апсурд причати да нешто не знамо, или да нам треба објашњавати. Међутим, опет је дошла ноћ. Штета коју ми константно немамо, а коју Албанци итекако уживају. Оно мало будних људи што је било, ударало је у другим ратовима, за свој ћеф... Зидови су надбијани и на 94% а ми смо губили битке на неких 1740 освојених поена...

Када сам први пут помислио да је готово, дошло је јутро. Тог тренутка био сам будан пуних 20 сати. Али долазак људи на игру, ентузијазам којим смо кренули да ударамо и , НАЈЗАД, усмеравамо штету како треба, дало ми је назнаке да правим бајковите анализе. Сећам се да сам Харију у том заносу и лудилу од неспавања писао нешто попут:

"Види...
43 67
51 70
59 73
67 76
75 79
83 82
Имамо их... "

Сећам се да нас је и поред узимања следеће рунде са 10 према 1, рунду после те Албанија покосила са 0 према 11. И ту је прича математички била готова. Сећам се да сам већ гледао друге битке које могу да "спасим" али склањање Косова и Метохије са приоритета до момента кад битка и званично буде готова једноставно, нисам могао да учиним, иако на моменат јесам...

"Брате, знам да немамо шансе,ал немој да нам ускратиш прилику да ударамо до краја... "

Биле су речи мог великог пријатеља, и на тај начин, испраћена је до краја, друга велика битка мог мандата.



До краја мандата све је прошло више мање у учмалој атмосфери. Ишли су избори, политка је узела маха и нико више није мислио на "неспособног председника". Тих дана повратили смо статут Империје и у том тренутку постали једина земља са том титулом, док су неке далеко "извиканије" земље због којих сам по некима од вас "требао да се стидим" дубоко остале у залеђини целе приче.

Но оно што треба да нам буде јасно јесте "да је доба стабилних ресурса иза нас". Србији треба уједињеност и апсолутно нова стратегија. Подређивање вишим циљевима и престанак подела за добробит целе њене заједнице. Али то је бајка...

За цео месец, нисмо могли да се договоримо око обичног правилника за Црне Листе, и формирање комисије за држављанства, а причамо о неком инвестирању у нове играче, покретању нових похода, трвењима у савезу и прављењима нових непријатеља?

Само ћу рећи да Будалимиру пре свега честитам победу на изборима и надам се да неће доћи у ситуације у којима сам се ја будио , али и њему као и председницима који долазе после њега, желим пуно среће у проналажењу решења која ја "нисам умео" или сам био "неспособан" да људима објасним да нема времена за трвљења, потребно нам је јединство, сада више него икад.

Србији не треба пад ресурса да би схватила да је дотакла дно. Потребно је само мало добре воље... Свих нас!



А сад онај део "про форме" ради. 🙂



Кликом на горе подешени банер можете приступити Отвореној књизи финансија, која је, јел, на моменте била и затворена, не да би председник фризирао неке резултате, него јер књига заиста има ману да противници у сваком тренутку виде колики Комбар Ордер и где постављамо, што за нас , што за њих, јел. 🙂

Уједно бих нагласио да је Министарство Економије у свом одјавном обраћању објаснило начин и сврху потрошње овог месеца, као и јако битан податак да је почетно стање на организацијама Министарства Економије Србије, враћено у оно почетно , какво смо затекли, а делом зато што је Будалимир имао разумевања за "само" 49 000 остављених на Народној Банци Србије, и покренутом закону од 100 000 донације. Али Боже мој, надам се да ноћас неће имати баш прилике да их троши...



Уједно бих искористио прилику да се пре свега , захвалим следећим групама људи:

- Војсци - како овим "рефундашима" тако и овима којима он није потребан да би ударали за Србију, а које сам неправедно запоставио у неким претходним обраћањима. Невиђено је добар осећај видети да је потребно свега 15 минута да се војници појаве на удару, али исто тако, и количине штете које јединице које нису на рефунду, несебично изручују у врло важним биткама, не обраћајући пажњу на количину ЦО-а или да ли ће им неко уделити тенкове. Свима вама , и комплетном МоД тиму, ХВАЛА! 0/

😁 мој човек 🙂

- Члановима владе - једне од малобројнијих у историји еСрбије, али такве која је и поред свих потешкоћа које сам трпео, остала до самог краја уз мене, одрадила врло одговоран посао када су сви имали примедбе, и покушавали нешто да им замере. Свим мојим ЦРНЦИМА , мојим пријатељима којима није потребан изговор да би помогли, једно велико, вееееелико ХВАЛА! Ваш сам дужник, надајте се оном обећаном роштиљу. 😉

На молбу појединих чланова владе , а и у своје лично име, преносим велике поздраве Надалини13 која је у сваком тренутку пратила сваки наш корак и упорно се трудила да покаже да би она то увек могла боље. Да није ње, сами не би схватили колико смо заиста лоши!



- Свим грађанима еСрбије и онима из дијаспоре, пријатељима, који су овај месец допринели и имали минимум поверења у моје одлуке, које нису биле баш увек сјајне, али су биле оно најбоље што сам у том моменту замислио, јер после битке, сви су Ђенерали. Признајем да на моменте ни ја "нисам био ја" али све је то део притиска и обавезе коју ова функција носи, а ако сам ја данас спреман да данас опростим свима који су ме упорно клеветали и сапињали на путу ка успешном решењу, онда ми ни ви, ретки добри пријатељи, нећете замерити што сам на моменте био НЕКО ДРУГИ.

Осталима, опростити могу, заборавити...





Не, нисам вас ни сад заборавио... ♥



И тако , пробијајући још један рок који сам себи зацртао (гори сам од Мрке, срећа па се и Будалимиру не жури) дођосмо заједно до краја још једног играчког поглавља који смо заједно прогурали. Нико преко ноћи не може променити нашу ћуд, наше навике, наше Балканске нерве и инат, и на тај начин "побољшати игру" али оно што желим да напоменем, као неко ко се сећа каква је игра некада била, да су људи овде долазили како би побегли од оне свакодневице и проблема у стварном животу. Данас, еРепублик све више подсећа на рубрике црне хронике и скандалозне наслове из жуте штампе, а све мање јесте оно што би уствари требало да буде...

Место за дружење...

Надам се да вам овај месец нисам учинио напорним, као што ви мени јесте... 😛 Верујем да ми следи један дужи период одмора и враћања "у нормалу" пре свега сна, а потом, сигуран сам, и неког новог далеко безбрижнијег подухвата на какве сте од мене били навикли у прошлости...



До тада, будите ми здрави и насмејани, јер само то је оно што је заиста битно...



С поштовањем

абдицирани Император Српски ,
Петар I Црни

или једноставно,