СРБИ У СВЕМИРУ - ИМПЕРИЈА УЗВРАЋА ВИЊАКОМ : 3 ДЕО !

Day 2,063, 02:35 • Published in Serbia Serbia • by Letva
ПРВИ ДЕО
ДРУГИ ДЕО



СашаЛ је стајао на палуби брода ''Цар Душан Силни'', и плакао.
Предалеко су. Никада неће стићи на време да спасу Империју.
У даљини, сензори су регистровали огроман неонски знак, ширине 10 светлосних година...

24 сата раније



''Ша бре оћеш?!'' бесним гласом се драо Бернолди Салијери, поглавар Цркве Светог Бернолдија, и власник скоро половине дестилерија на планети Шљива Епсилон.
''Чуо си ме и први пут'' мирно му одговори СашаЛ.
Седели су сами у огромној хали, за столом направљеним од дрвета шљиве. Бернолди изненада промени израз лица, и насмејано рече:
''Легендарно оружје којим је добијена битка код сазвежђа Љаонинг. Да, постоји. Да, код мене је. И не, нећу ти га дати.''
Пар десетина метара испод њих, Летва се поприлично мамуран мотао по подрумима. Намирисао је нешто. Нешто што воли.
А његов нос никада није лагао.
Двадесет минута касније, на палуби свемирске крстарице ''Цар Душан Силни'', СашаЛ је преко хипервидеа разговарао са председником Српске Галактичке Империје, Липецом, обавештавајући га о неуспеху мисије.
''Председниче Липец... Оружје је десет хиљада година стара... Флаша вињака !!!''
Липец се намрштио.
''То потврђује моје сумње. Врати се на планету, и узми тај вињак како год знаш и умеш ! Судбина Империје је у твојим рукама Сале ! Немој ме изне... Овај, ко је то иза тебе ?''
СашаЛ се осврну. Летва је седео, опчињено гледајући флашу. Јако, јако стару. Светлела је, чудним сјајем. Алкохолна аура.
Саши није било потребно више од две стотинке да схвати да Летва, неким чудом, у руци држи легендарно оружје. Муњевито је устао и бацио се на Летву, узевши му флашу.
''Неее !!! МОЈЕ !!! НАШО САМ !!! ААААА !!! АААллиии... Жедан сам !'' тужним, алкохоличарским гласом се продрао Летва, који је умирао од жеље да окуси... Вињак.
''ОДАКЛЕ ТИ ОВО !?'' одушевљеним гласом се драо СашаЛ.
''Пааа... Газда Сале... Овај, мислим, капетане, ви док сте причали са оним Бернолдијем, ја ишо мало по подруму, и видим ову флашу, кад оно вињак. Била је закључана у неком баш фенси трезору, ал сам разн'о врата ракијским фејзером. Баш фино мирише а ?''
''Капетане, 4 свемирске крстарице нам се приближавају. Захтевају да предамо брод и неку флашу.'' рече Пегица, бродски официр за навигацију.
Злочесто се насмејала ''Које је ваше наређење, капетане ?''

''Имамо ли времена за израчунавање координата за вињак хиперсвемирски скок ?'' нервозно и ужурбано рече СашаЛ.
''Не, капетане''
''У реду. Активирај моторе. Скачемо на слепо. Одмах !!!''
''Али капетане !!! Могли би да завршимо било где у свемиру !''
СашаЛ је бацио поглед на флашу.
''Пегице... Душо. У мојим рукама се налази једина ствар која може спасити Српску Галактичку Империју од потпуног уништења. Хиперскок, одмах. То је наређење !''



Главни град планете Борча XVI је био под опсадом. Хиљаде и хиљаде робота ''Мултија'' се полако искрцавало из малих свемирских бродова, на само пар десетина километара од обода града.
Стевеги, комадант гаризона, је предводио одбрану. Стајао је на челу армије од двадесет хиљада људи. Бацио је поглед на свој ракијски фејзер, на ручне гранате марке ''Шабан'', на своју униформу пешадијског генерала.



Прекаљени ветеран, са ожиљком преко десног ока, и са једном механичком руком, био је очигледан избор за високо место у војној хијерархији Српске Галактичке Империје.
Сада је стајао, гледао на помало уплашена лица младића под пуном ратном опремом, и размишљао тачно шта да каже. То вече су га извукли из кафане и.. Па, био је мртав пијан.
''Војници ! Србенде !!! Хиљадама година сам помен Српске Галактичке Империје изазива страх и гаћоусер код наших непријатеља !!! Хиљадама година наше крстарице лете по целој Галаксији, хиљадама година ратујемо и освајамо део по део овог пишљивог свемира !
Сваки човек у Универзуму се плаши српске песнице !
Данас, међутим, не боримо се против људи. Оне... Оне тамо... Машине, које видите на ивици хоризонта, они проклети тостери, дошли су само са једним на уму – Да нас све отерају три метра испод земље ! Е па оће, ку... Море, јебем ти ја ово кад не могу да псујем ко човек !
Оно тамо'' драо се Стевеги, полако пијуцкајући ракију из флаше, и показа на хиљаде и хиљаде црних робота у даљини ''Оно тамо је гомила веш машина, гомила гвожђа и распале електронике ! Попишам се ја том говњавом роботу, П.Л.А.Т.О.Ну, јелте, у уста бре !
Војско !!! Срби !!! Под оружје !!! Нека се сваки хитац рачуна !!!
Покажимо им да су наша јаја, камена јаја ! Муда од челика !
За славу Империје, за пишкење у даљ, за дркање до зоре, за 14523 репризирање серије ''Породично Благо'' !!! За пиво хладно ко таштино срце, за чврсте сисе и велика дупета прејебано јебазовних риба !!! За сланину и кајмак !!!
ЗА МНОМ !!! ЈУРИШ !!!''

Ковалски и Кулин Бан су стајали десетак метара иза Стевегија.
''Шта се дере ова будала ?'' рече Ковалски, док је покушавао да угура стомак у енергетски оклоп.
''Појма неам. Нешто за ракију. Гадни они роботи вамо а ?'' одговори Кулин, показујући ракијским тејзером у смеру надирућих хорди машина.
''Ма... Поцепаћемо их ко масан бурек !'' продра се Ковалски, а затим потрча кад и осталих двадесет хиљада војника.
Ласери су цепали хладан ваздух планете Борча XVI, злокобно вриштећи кроз сумрак. Експлозије робота ''Мултија'', фијук граната и крици рањених нису нимало занимали Стевегија. Голим рукама ишчупавши главу сивог робота, схватио је да му се пишки.
Битка на земљи је почела, а у свемиру...


6000 километара далеко, на другом крају планете,
Меморијални Парк ''Милка Цанић''

Тијана11 је псовала у себи. Глупи распали професор Кешиг их је повео на екскурзију на ову буђаву недођију, и то све само да би гледали неки споменик некој Милки Цанић. Држао им је као неко предавање ''Важна историјска личност, бла бла бла, њено ''Добро вече'' је могло да помера континенте бла бла бла''. Меморијални парк, сиса моја меморијални парк. Нигде доброг жбуна за пишкење.
Одједном, учинило јој се да види згодан жбун за оверити. Скинула је гаћице, чучнула, а затим...
''Професоре ?! Шта то радите ??!''
Кешиг је стајао, спуштених панталона, затечен.
''Да ли ти то дркаш, перверзњаку матори !?'' продрала се Тијана11.
Пар десетина метара даље, одвијала се помало чудна конверзација између два вечита апсолвента.
''Брате... Знаш, знаш оно, као... Мачке јеботе. То су... Има она нека кутија са мачкама брате. Шредингерова кутија. Аха. Не постоји'' причао је Тасмо Уге, гледајући звезде.
''Шта сереш, мајке ти ? Какве кутије ? Мада мачке су кул. Као. Оно. Кудраве и тако то'' са осмехом на лицу одговорио је Страхињић Банован ''Дај да припалимо још једну''.
Мирис зелене биљке се простро ваздухом ко тајландска транџа по кревету.
''Матори... Ел виш' ти оно ?'' збуњено рече Тајсмо Уге, показујући руком на небо које се жарило од ласера и експлозија у орбити.



''Брааатеее... Вауууу. Де'с набавио ово, леб'ца ти ? Доооооообрааа'' узнемирено рече Страхињић.
''Дооооооооообрааа'' сложио се Уге.

Пар хиљада километара изнад њих, у тами свемира, беснела је битка. Снаге Српске Империјалне Флоте су се лагано повлачиле пред налетом флоте ''Мултија''.
''Убаците резерве на лево крило ! Група Б, прегрупишите се !'' драо се адмирал Миоковић преко хиперрадиа. Три-де приказ битке му је показивао да полако губе.



Десет хиљада свемирских крстарица и преко тридесет хиљада ловаца флоте ''Мултија'', је полако али сигурно потискивало Српску Империјалну Флоту, која је бројала 7347 ратних бродова, 300 интергалактичких разарача класе ''Бата Животиња'' и 11 000 малих ловаца ''МИГ 402''.



''Aдмирале, пристигле су СОС и ССФ формације ! Кажу да не стоје претерано добро са муницијом, али послао сам пар теретних бродова да им попуне залихе'' продрао се Капетан Укс, координатор за снабдевање вињаком, ракијом, и доњим вешом. Његово гесло је било ''У рат се без чистих гаћа не иде''.
''Одлично ! Шаљи их на координате 52.78.99 ! Нека их ударе згузно !''
''Мислите, иза ?''
''Море, нека их нагузе бре!''
Пар минута касније, поручник Дон Лекс је дотрчао до адмирала Миоковића.
''Господине адмирале !!! Непознати објекат нам се приближава суманутом брзином !!!''
''Непознати објекат ?''
''Па... Нисмо сигурни, али чини се да је...
Трактор''.
Пар десетина километара од средишта битке, Владислав је псовао као никада до тада.
''КАКО БРЕ НЕ РАДЕ КОЧНИЦЕ БОРО, СУНЦЕ ТИ ПОЉУБИМ !?''
Анастазис је плакао у углу, пишући дивну песму о згаженој геј пчелици Јоргованки.
''ПА НЕ РАДЕ БРЕ УХЕБАЛИ НАС НИСАМ ВИДО БРЕ !!! ААА!!!'' драо се Бора.
''ИЗЕМ ТИ... МОРЕ... ЕВО НАС !!! ААА, НИСМО ЗАКАСНИЛИ !!! БОРО !?''
'Да, да, знам. Ево, распамећујем''.



Две хиљаде осамсто и педесет две и по светлосне године даље, ратна крстарица ''Цар Душан Силни'' је кружила орбитом планете МСМООХ.
Златана Алексић и Драгана Антић су се налазиле у престоној дворани главног града планете, пијући розе коктеле, и причајући са Његовим Свеприсутним Васионским Величанством, Очем Нације, Надгенералисимусом Демократски Изабраним Представником Народа Нипошто Диктаторем,
МСМООХ-ом.
Хиперадио је зазвонио, и помало пијани глас се зачуо у дворани.
''АЛООО ??? ОВДЕ ЛЕТВА ??
Ел' имате вињак ??''
''ВРАТИ МИ СЛУШАЛИЦУ ЛЕТВА СВЕГА МИ НА ПРЕКИ СУД ЋУ ТЕ ПОСЛАТИ !!! КУШ !!! ПУСТИ !!! ДАЦО, ДАЦО ПОМАГАЈ УФАТИО МЕ ЈЕ ЗА БРАДАВИЦУ !!! ДАЦО !!!! УВРЋЕ ИХ !!! ПОМАГАЈ ДАЦООООО !!!!'' драо се СашаЛ, поносни капетан крстарице ''Цар Душан Силни''.



Минут касније, СашаЛ, држећи руке преко грудију, и Летва, масирајући леви образ на коме се оцртавала Дацина шака, су седели у ћошку, тихо се препирући, док је Даца умилним гласом причала са МСМООХ-ом, питајући га за координате слетања.