Басна о овцама и вуковима…

Day 2,687, 02:31 • Published in Serbia Serbia • by CPbKO

Басна о овцама и вуковима…

Било једном једно стадо оваца. Живело је у тору који је стално био разграђен са понеке стране, те су га вукови из окружења нападали и проваљивали… Али нису само вукови били криви: и овце су биле несложне, о свему су имале подељена мишљења. Једне су тврдиле да је боље да их шишају на истоку, а друге опет да су на западу модерније фризуре.

Што се муже тиче, такође није било слоге. На истоку (како је део стада тврдио), сир се правио на традиционалан начин и самим тим је био укуснији, али други део стада је тврдио да на западу постоји боља технологија и контрола квалитета производа…

И тако, кошкање око свега.

Као што рекох, вукови из окружења стално нападаше стадо, одводише овце на клање, неке и саме напустише тор у потрази за бољим пашњацима: нарочито оне млађе. Мало-помало у тору је било све мање јагањаца. Остале су само маторе овчурине и овнови (буштуре, како наши сељаци кажу). Од њих никакве вајде. Вуна олињала, млеко начисто немасно, а о месу да се не прича, жилаво до зла Бога.

Али те буштуре су у тору водиле главну реч. А овце, ко овце: кад једна крене, све за њом – па макар и у амбис.

Од ретких млађих овнова, један се посебно истицао са својим идејама и амбицијама. Волео је да скита ван тора, чак се и са вуковима у шуми састајао и договарао о томе да буду добри према стаду, што ови јавно и обећаше. Међутим ко да им верује?! Вукови су то, мењају длаку, али ћуд никако.

Ипак, упорност младог овнића је за свако поштовање!

Он такође тврди да на једној западној планини постоје чобани који имају један велики тор састављен од разних раса оваца и да су у том тору оне све сложне и да уживају: Једу набољу зоб и пасу најбољу траву. А и шишају их по сопственој вољи.

То звучи мало чудно када о томе говори баш тај овнић, јер је он до скора заговарао потпуно другачије виђење дешавања на западној планини. Говорио је да тамо не шишају, него да деру кожу, да кољу и да су крволочни и све тако. Ма да се човек најежи.

Мада, можда ја то не разумем. Можда то није та планина, велики је запад, можда је нека друга.

Све у свему, поента је у променама.

Овнић је закључио да треба да се мења свест међу овцама. Да оне треба више да дају млека и вуне, а и меса. Али треба мало мање да пасу и морају обавезно да прескоче зоб, јер она се вари мало теже.

Има ту логике. Преживари имају специфичан пробавни тракт, али то је тема за неку другу причу. Промене, промене и само промене! И овнић се променио. Ваљда да би дао пример. Не дружи се са главним маторим овном предводником, или је дружење свео на минимум. О једном старом овну који се одавно изгубио – да и не причамо. Он је продукт екстензивне пољопривреде, а то је застарела технологија…

Поред тога што је овнић променио друштво, променио је и реторику: више не блеји у празно и брзоплето, него натенане, сваки пут застане па промисли, ма свака му је на месту. Променио је и овчицу са којом је био интиман . О убеђењима да не говоримо: некад је пасао само на пашњацима који су били окренути ка истоку. „Са те стране излази сунце“, говорио је „и трава је укуснија“. Данас сматра да је на западу зрелија трава и хранљивија. Ваљда због тога и треба мање да се пасе… нисам сигуран.

А да, да не заборавим:

Био је један део тора који су вукови највише нападaли. Похаран је био начисто. Из њега су све овце морале да побегну, иначе би настрадале. Овнић се здушно залагао да се он поправи и да се обезбеди како би се део стада вратио назад. Међутим, у складу са променама схватио је да је његов тор ионако велики, да младе својеглаве и непослушне овце ионако одлазе из тора, да маторе изнурене и болесне умиру, те му тај део не треба и на крају је дигао руке. А овце ко оце, гледају у овнића као у телевизор и блеје. И треба, шта оне знају шта је за њих боље. Ту је он да мисли.

БАСНУ ЈЕ ОД ЗАБОРАВА САЧУВАО ЈЕДАН СЕЉАК ИЗ ШУМАДИЈЕ