Regístrate

Slavko, oči moje, podeli novine...



Čučnuo sam... Trava prekrivena jutarnjom rosom pocela je s ledja da mi kvasi gola ledja i debelu stražnjicu koja je delom ispala napolje... Munjevit bol preseče mi ledja dok sam se shvatajući da sam obrao sve maline u tom delu lastara, dizao na noge, pogled lagano dižući ka vrhu, gde nisam pogledao ima li koji plod...

Potom bi se proces ponavljao, dole, pa gore, celim redom, dugačkim 120 metara...

I tako čitavih 50 ari...

Svaki dan berbe...

Pogledah u nebo...

Natunjilo se od Rujevca, ko da će ... Prva kap ade na moju visoko podignutu ruku, a zatim se drsko spusti ka ramenu dok na kraju ne zaluta ispod pazuha... Naježih se... Usledile su i druge... Svi beru ćutke, niko ne pomišlja da izađe... Berem i ja, mada bih najradije klisnuo pod izgovorom da sam mokar, pa pravac u krevet...

To bi mi prijalo...

I jedna kafa...

Gorča ali...

Ali...

„Školarina, 1300 kila... „ ponavljao je moj otac iznova i iznova, kao da ja to ne znam , šta više reč je o 1280 kilograma, ako ćemo već da cepidlačimo. Taman kad sam pomislio da ne može biti gore, jer je kiša nastavljala da pada i pada, kad se odjednom razvedri a iznad brda se pojavi Sunce.

„E hvala Bogu kad prolepša...“ povika odmah moja baba, koja je svaku promenu ispraćala sa pozdravom, da bi joj nakon pola sata već i ona dozlogrdila...

„Uf al prži ovo Sunce, bolje mi je bilo kad je kiša padala...“

I bila je u pravu... Malina uskoro poče da se skuplja, gubivši onaj sjaj zreline koji je mala u jutarnjim satima... Skupljala se kao i moja majica, dok je glavni odraz gubljenja svežine odavalo moje lice... Pogled mi se gubio u daljini, iako su ruke brale maline i onako sa visine bacale ih u gajbu... U ustima se osecala gorcina... Da je od dvopeka, lako bih to resio... Jedna rakija, i to sklizne...

Ali nije...

Ima stvari koje rakija ne može da reši...

Znam, probao sam...

Ovo je bio onaj osećaj gorčine koji ništa ne može da spere... Zaglavio sam se u ovo Potočanje, među drugare iz detinjstva kojima je jedini doživljaj prošetaju do pumpe, da popiju pivo... I onda se vrate... To je njihov smisao života... Sa matorim koji mi danima priča primere zašto treba da upišem sledeću godinu... Kao da ja to već i sam nisam skapirao... Šetam gradom, na čijim ulicama su neki novi klinci, koje ja ne poznajem, dok su moji drugovi rasuti po Srbiji, što ko studira, što ko traži bolji posao... A ja sam... Nisam ja za ovo rođen...

Sunce uzima danak na mojoj koži... Nasmeših se, kakva ironija, još će umesto Crnog da me nazovu Crveni... Kosa se osušila od kišnice... Glava kao da nije moja... Krv ubrzano sabija u mozak, čas sam dole čas sam gore... Loše mi je... Plodovi ispred očiju počinju da mi se mute...

„Petre... Petre...“ odzvanja u mojoj glavi...

Pao sam na travu , bez trunke snage u rukama da se pridignem...

Ovde je barem svežije nego gore...



„Petre... Petre...“ vikao je na mene neki blago promukli ženski glas. Otvorih oči...

„Oh dobro je već si me uplašio... „ odmaknu se od mene, uzevši sa poda moju košulju i poče da je zakovčava, onemogućavajući mi da bolje osmotrim gole grudi...

„O čemu pričaš?“ izgovorih začuđeno, a onda se odjednom promeškoljih na krevetu, da ne bi stekla utisak da nemam pojma o čemu priča, što je inače i bio slučaj.

„Buncao si, pominjao neku školarinu, maline... Onda si se naglo uznemirio, i to sve u snu... Morala sam da te probudim... Ti se ničega ne sećaš? „

Pogledom sam lutao po sobi... Osrednje veličine, belo okrečena, laminat, bila je slabo nameštena , ali prostrana, dok je najviše prostora zauzimao beo francuski ležaj, na kojem sam se ja upravo nalazio... Pokušao sam da sklopim slagalicu dakle ja tu, kada shvatih da ona ponavlja pitanje:

„Ti se mene ne sećaš? Hm...“ pogledala me je ljutito, dok je licem zabrinute domaćice raspremala po sobi...

Najednom se sagnula da podigne jedan od mnogobrojnih komada odeće koje smo očigledno prethodnu noć pijani razbacali po sobi... Tanka crna linija bila je zarobljena izmedju dve savršeno zaobljene, ne previše velike polutke, konačno me podseti odakle je poznajem... Na taj deo ženskog tela sam oduvek bio slab...

„ Naravno da se sećam... „ progovorih ja najzad glumeći očigledno nešto što nisam bio, ali ona me naglo prekide uskočivši u krevet, i pribivči se tik uz mene...

„Znači za intervju smo se dogovorili... M?“ zatreptala je prelepim plavim očima čija je puna gracioznost bila naglašena dugim trepavicama. Pomilovah je po kosi, dok se ona topila u mom naručju... Bilo mi je žao da joj priznam, da krevet nije put kojim se dolazi do intervjua u mojim novinama...

„Javi se kad budeš imao opet vremena... „ mahala mi je sa prozora, dok sam ja samo odmahnuo rukom, ni ne okrenuvši se. Bacio sam sako na zadnje sedište odakle uzeh gornji deo vojne bluze, sa amblemom GA, a potom predjoh napred i sedoh kraj oficira kojeg sam zamolio da me poveze.

„Vozi prvo u kasarnu, da se presvučem, pa da idemo do štaba...“

„Ohohoooo a gde je „Dobro Jutro“ mili... Nakon onoga što te ispratilo sa prozora, noć verujem da je bila daleko burnija... „ prasnuo je u smeh.

„Flajko, nemoj me molim te... Uostalom, kao da je kod tebe kuci manje burno? Ili nisi bio dobar? „ prebacih ja loptu na njegovo dvoriste, ocekujući da zaobidjemo priču oko devojke čiji sam stan upravo napustio.

„Ma slušam ja Lilly, ne dam je ni za šta na svetu... Nego, ozbiljno, ko ti je ono? Hoćeš li se to najzad skrasiti?“

„Ne znam ko je ONO... „ odgovorih iskreno, „Ionako nije moj tip...“

Flajko se suzdrža daljih komentara do kasarne. Dok sam izlazio iz dzipa osvrnuo sam se da mu kažem:

“Vidi...“

„Opušteno neću nikom pričati... „prekide me brzo, pogodivši ono što sam želeo da ga zamolim. „ I požuri, naši su već na položaju, Apis je nešto dzangrizav u zadnje vreme... „

„Ima izliv prasetine u mozak... „ dobacih ja zalupivši vrata, dok je Flajko ostao da me čeka u kolima, smejući se.



Dok sam u kasarni navlačio uniformu, iz glave nikako nisam mogao da izbacim onaj košmar... Maline, školarina, šta bi to trebalo da znači? U celom tom snu, jedina svetla tačka ustvari je momenat budjenja, i ona crna linija, zaglavljena me... ma znate već gde.



Možda bih trebao da prestanem da pijem...





Za moje drage Dame... Meseci prolaze, dani kada sam Vam posvećivao sva tri shouta su iza nas, sada su moderne neke nove barabe, ali u mojem ♥ će uvek biti mesta za sve Vas...


(klikom na zeleno PLAY dugme stižete do linka pesme )

Sećam se onih prvih poljubaca koje sam Vam posvećivao... Tada je to imalo smisao... Ovo je pesma za ona stara vremena...



Eto tu sam,mrdam... Nadam se da Vam nisam previše nedostajao, jer i dalje nisam u onoj staroj formi, ali ću svakako češće pisati nego u proteklim danima,kada to skoro da nisam radio...

Hvala Vam što i dalje čitate, jer ne bih voleo da Slavko ostane bez posla...


[/img]


Do sledećeg članka, budite mi zdravi i nasmejani...

S poštovanjem,

Vaš,