Regístrate

Slavko, oči moje, podeli novine...



Nakon što sam najzad dočekao Godoa, hoću rećimoj računar sa popravke, bilo mi je potrebno par dana da uđem u tok, potom malo posla u jedinici, dok najzad nisam skupio snage i vremena za novine. Nadam se da mi nećete uzeti za zlo, i da ćete i ubuduće biti uz mene i moje novine...

Elem, za one najvernije koji su pročitali i prvi i drugi deo , sledi treći ali ne i poslednji deo "Iz srca ga ne mogu ukloniti...", dok bih onima koji se tek sada uključuju u naše druženje toplo preporučio da smognu snage i pogledaju prethodna izdanja. No da ne dužim, nadam se da će najuporniji ipak pročitati ono što sledi...



“Sve je više onih koji sa nestrpljenjem očekuju skup na Ceru. Smatra se da će glavna atrakcija ovog skupa biti zanimljivi program koji je spremio domaćin Drugi. A kakvo nas vreme očekuje u nedelju reći će nam kolega Vladan87... “

Uvodna špica Dnevnika lagano me je budila, dok ne kratak grč u predelu grudi konačno ne pridiže iz fotelje u kojoj sam zaspao. Na putu ka kupatilu, nogom odgurnuh flašu koja se otkotrlja u ćošak sobe. Očekivano, glava me od rakije nije bolela, ma o kakvoj se brlji radilo… U bojleru naravno, nije bilo tople vode, pa sam uskoro svojim vrištanjem razbudio i ostatak pospanog komšiluka… Na doteranom krevetu koji je trebao da mi bude sinoćnje utočište, ležale su pantalone i košulja, uredno složene i ispeglane kao i onog dana kada ih je ona prepeglala… Eh, kakav sam slepac bio…

U stanu kao po starom dobrom običaju nije bilo ništa za hranu, pa se odlučih da se strpim do odlaska u GA menzu. Pa ipak, kafe je uvek imalo, pa miris prve jutarnje uskoro pređe na terasu na kojoj se ugodno smestih u pomalo zarđalu stolicu. Natunjilo se nebo od Zemuna, k'o da će … Nije ni bitno. Meni je pogled ionako lutao ka Pančevačkom mostu, tamo, sa druge strane Dunava, nekada sam imao pekaru. Kažem imao, odavno sam je i zatvorio, šta znaju Borčanci šta je Užička komplet lepinja, te mi tako, i posao propao…Tada negde sam se i pridružio vojsci, kada I počinju moja sećanja…



“LEZI!” proderao se na mene, a onda mi rukom zabio glavu u zemlju. Kratak zvižduk a onda jaka eksplozija bile su razlog zbog kojeg se umalo nisam uneredio.

“Pa kako to stojiš , sinak, jesu te tome učili na obuci? “ nastavio je da viče na mene , pustivši me najzad da pridignem glavu naslonim se na zid rova.

“Nisam prošao obuku… Skoro sam pristupio, dobrovoljno… Dali mi pušku, I od tad mi niko ništa ne priča…” ispovedih se na brzinu, srećan da mi se iko konačno obratio u ovoj zabiti.

“Topovsko meso, a?” povika on opet, osmatrajući okolinu dvogledom. Nisam razumeo šta je time želeo da kaže, ali sam kao poslušno štene pratio svaki njegov gest.
“Stanoje…” povika nekome, a potom ponovi glasnije, “Stanoje dolaz’ ’vamo!” Stanoje je bio omalen dečko, oficir rekao bih, a po naglasku po kojem se obratio ovom prvom, rekao bih da je iz Republike Srpske.
“Izvol’ te gospo’n komandante?”
“Ovog malog void u kasarnu, sreživanje uniforma, I od večeras da je na našoj sisi! Jel jasno?”
“Jasno gospo’n komandante!” odgovori Stanoje, a potom mi priđe I poviče za rukav. “Polazi!”

Iste večeri, dobo sam naređenje da se javim nekom komandantu Divizije. Stanoje me predao na ulazu kasarne nekim oficirima, koji me dalje uputiše. Ubrzo sam bio pregledan i sređen od glave do pete, a zadužio sam i novu uniformu. Dobih i svoj ležaj, prvi nakon mesec dana pristupanja u vojsku.Bio sam sam u objektu, iako je ležajeva bilo za barem još dvadesetoricu. Nakon što u menzi pojedoh dve dobre porcije pasulja sa slaninom, utisak kao da se nalazim u hotelu mi popravi raspoloženje. Sa posebnim elanom, čačkajući ostatke mesa između zuba, uputih se ka zgradi komande.

Vojnik na ulazu me uputi u hodnik, na čijem se kraju nalazila kancelarija koju sam trazio, zastakljena vrata i na njima pločica:

“Dimitrij Ivanov, Komandant Beogradske Divizije”

Otvorio sam ih bez kucanja, promolivši glavu. Gospodin unutra me ni ne pogleda, već izusti:

“Izađi, kucaj, I čekaj da te pozovem da uđeš!”

Zbunjen, samo sam zinuo, a on me najzad pogleda:

“Ajde , ajde, neće to samo!”

Zatvorih vrata i uradih kako je rekao.

Nakon nekog vremena, uđi se najzad začulo sa druge strane. I dalje je nešto pisao, dok najzad ne podiže glavu is a grimasom iznenađenja kao da malopre ušao, zaturi se u fotelju, prekrsti ruke, i reče:

“ Oho, ipak si došao? Kako ti se dopada smeštaj?”

“Odlično, samo...”

“Odlično , gospodine komandante!” prekori me.

“Odlično , gospodine komandante,”zavapih ja “ samo, šta se od mene očekuje?”

“Stvar je prosta, od danas sin a državnim jaslama. Proći ćeš obuku, ispunjavati naređenja, u slobodno vreme, pomagaćeš neki sector... Šta voliš da radiš ?”

“Volim da pišem...” a onda se prisetih, “Gospodine komandante!”

“Poezija? To je za žene. Videćemo, kako se pokažeš,donesi to da vidim ujutru u 8:05, jasno?”

“Jasno gospodine komandante!” povikah najzad pravo vojnički, čak sam uspeo i da prikupim čizme, nogu uz nogu, i salutiram.

“Ne tom rukom, some, drugom... Dobro de, naučićeš... Voljno si...”

Dok sam se udaljavao od zgrade komande, razmišljao sam o Ivanovu. Nije bio previše star, a opet, ulivao je neku dozu poverenja i sigurnosti, nešto što je meni upravo tih dana bilo jako potrebno. Svetla u kasarni se pogasiše u 22 časa, dok ja ipak nisam mogao da zaspim. Pisao sam pesmu, pod svetlošću lampe, svestan da je rekao da poeziju ne voli, u nadi da će mu se dopasti...



Bilo je kasno kada sam zaspao, ali ma koliko neispavan da sam bio, u 6:30 sam skočio srećniji nego ikad.Nakon gimnastike i doručka, brzo sam otrčao po svesku, a potom pravac komanda. Sa sveskom pod miškom, naslonjen na dzip na ulazu, čekao sam 8:05 da uđem na vreme. Ipak, nešto ispred 8 upravo se on pojavi na vratima, istovtemeno trčavši niz stepenice, i zakovčavajući maskirnu uniformu.

“Gospodine komandante... “ zavapih, ali me on prekide.

“Jesi doneo?” prekideme a onda ne čekajući da ja odgovorim, otrže svesku iz mojih ruku.

“Beogradska divizija, odabrani momci,
komadanta Ivanova hrabri dobrovoljci,
sve delija do delije,junak do junaka,
da svoj narod brane, rodila ih majka!”

Čitao je skoro naglas, preskačući po koje slovo u brzini...

“Dobro je, biće od tebe nešto! Nosi ovo u pres centar, to ti je ona zgrada gore,u žurbi sam sad da ti više objašnjavam...” gurnuvči mi svesku natrag u rike, i potapšavši me po ramenu. Pope se na dzip, i dok je vojnik palio isti, Dimitrij mi dobaci:

“ Krvav je ovaj naš hleb vojnički. Ali ti ćeš izgleda moći da živiš od njega.” Nasmeši mi se do tada prvi put, a potom se okrenu ka vozaču:

“ Vozi , sinak, šta čekaš? Misliš da nas Hrvati čekaju, pa tek onda da pripucaju? Vozi!”

Dok su se kola udaljavala, bio sam srećan što sam baš na njega naleteo onaj dan u rovu.

“Dimitrij Ivanov” pomislih, “čovek čije ću ime doveka pamtiti...”





kraj trećeg dela...





(klikom na zeleno PLAY dugme stižete do linka pesme )



Članci koje Vam "Računajte na nas" preporučuje :

Mici ima srce...

Povratak kralja...

Zbog ovog je Nušić robijao...

GA regrutuje + lepa cica

@}-}--- i njen vrhunski tutorijal

Konfederacija u Slovačkoj



Ujedno, bliži se skup na Ceru, pozvao bih što veći broj Vas da nam se pridružite, jer tamo je najbolje druženje. Takodje, ukoliko neko iz Užica, Čačka ili okoline,ili pak prolazi kroz ova mesta,a planira da ide neka mi se javi na IGM, Hvala!



Šaut ako Vam se dopalo, da se pohvalite da ste preživeli čitanje... Budite mi zdravi i nasmejani,



S poštovanjem Vaš,