And I love her <3

Day 1,148, 14:52 • Published in Serbia Serbia • by Warpath G1

Драго ми је да осећам. Почео сам да пишем ово вечерас јер сам једноставно осетио да морам нешто написати. После милион година опет заједно, опет аутоботи, опет против еХрватске. Потегла носталгија ко туп будак у чело. Нисам давно. Нисам ни на чет ишао а камоли да заједно ударимо, ипак пратио сам. Кадкад кад се улогујем на еРеп гледао сам шта раде, шта се дешава, како је. Јаки смо као и увек, пожељни, моћни. Ипак помало покидани, развучени, несигурни. Пар активних је ту на каналу, још увек. Многе од нас су одвукле обавезе, мало даље од игре, али верујем да не постоји ни један од нас који се са сетом не сети оних вечери кад смо били комплетни. Цео Г 1 по целу ноћ, сваку ноћ. Причали смо, додиривали се по каналима, сметали свима, играли се са умовима младих играча, освајали наклоност политичких непријатеља, дизали устанке, ПТО-вали, ИГРАЛИ СЕ! да, то је та реч. Играли смо се. И уживали.

Некако ти та улога антихероја уђе под кожу, волиш да будеш онај кога не подносе а да им у исто време учиниш велике услуге за које и не знају и да се након тога слатко смејеш сваком бану и јурењу са канала. То су била времена. Ретко, заиста ретко стигнем да се задржим за компом дуже од 10-ак минута зато и не пишем као некад. Испао сам из форме помало, видео сам то по задњим чланцима. Некако су гумени, лажем, некако су као од пластелина, као кад загризеш пластелин и он ти остане између зуба, залепи се и он и онај његов одвратан мирис и укус... Помислио сам да сам изгубио инспирацију, да губим меч, али баш управо сада осећам да сам опет онај од пре. Мистик, ствараоц, онај који ће знати да од речи направи реченицу, да склопи нешто што ће уморне мозгове својих саиграча бар мало да опусти и удаљи ван крутих граница игре. Све у свему, налет инспирације је ту. Писаћу о њој, о свом анђелу.


Колико год звезда да на небу сја
Ма све и од једне ти си сјајнија
Кад поглед ми срете твојег ока сјај
Сви моји страхови одоше на смирај

Идентичне мисли, идентичне речи
Ни стотину армија не може да спречи
Ту љубав, тај жар што у нама гори
Не дај анђеле да те брига мори

Од данас сам ту, сада и занавек
Да ти руку пружим и утеху нађем
Да проспем за тебе, звезде златни прах
Да будем крај тебе док не изда дах

Срећу нашао сам, под именом твојим је
Буди увек ту и увек воли ме
Јер док је нас двоје, оног што нас чини
Нема мила буре на животној пучини


Толико за вечерас, надам се да вам се допало. Пријем