18.10.2014. Šta god da je pisac tada hteo da kaže... (žao mi je da bacim tekst)

Day 2,543, 13:41 • Published in Thailand United Arab Emirates • by Darkness.

Ona nosi mir i nemir u istoj torbi, uredno složene. Izvlači ih po potrebi - na određenim mestima, ispred određenih ljudi. Putuje inkognito. Prihvata radosno nove prijatelje, voli one stare. Ne voli da gubi! Ume da prizna poraz, ali samo kada ostane bez aduta. Ako joj nije vredno za borbu do poslednjeg daha, u bitku i ne ulazi! Ceni dobrog protivnika. I dobrog saveznika. Ima sreću da ove druge ima. One prve je teško naći - neprijatelji igraju prljavo (jedini protivnik za kojeg uvek zna da će igrati čisto je ona sama, mada je pitanje i koliko je to sigurno)! Neuhvativa je, a celog života želi da bude - uhvaćena. U svom čekanju i traganju za nečim posebnim dolazi i odlazi, odlazi i dolazi. I smatra da je to OK. Toliko je puta zalutala, da više nije sigurna gde je krenula. Ali ne odustaje! Pokušava da pobegne od sopstvenog ludila, svesna da je jedini nacin za beg - suočavanje! Svaka je bitka koju vodimo u sebi priča za sebe. Drugačije je nerešivo...



Hvata, sigurna je, zadnji voz za ono što trenutno smatra svojim ciljem. Seda. Kupe je, naravno - prazan, a put dug tačno onoliko koliko ona dozvoli...



Stiže na odredište. Dlanovi joj se znoje. Gleda oko sebe, ali ne nalazi ništa što bi joj moglo biti od pomoći. Ne zna kuda da krene, i ne zna - kako. Stopala joj se lepe za pod, ubijajući u njoj i ono malo odlučnosti... Dugo, besciljno traga. Traži nešto - ne zna šta. Sve je mutno, bezoblično, maglovito. I sve je tu, a - nije! Ona takođe! I zna da je tako. Ne ume da opiše, ali oseća. Duboko se u kosti uvukao s vremenom osecaj svih krivica koje nisu njene, a nosi ih kao krst kojeg je nemoguće otresti se. I sve su kazne njene, i sve ih čuva i neguje, plašeći se da će, bude li ih pustila, ostati bez ičega. I nada se... Nada se da će jednoga dana naići na nekoga ko će je spasti od nje same... na nekoga ko će je izbaviti iz tamnice u koju je u sebe samu zarobila, sazidavši je. Zna da mora postojati neko kome nije nista skrivila..., neko ko neće gomilom optičkih varki izvlačiti iz nje energiju do tačke ravnodušnosti. A ravnodušnost dolazi, na žalost, tek posle ludila...



Paranoja! Mora se učiniti ono što se mora - odmah i bez odlaganja! Posebno ako se želi ići napred, a ne marširati u mestu i gušiti se u sopstvenoj prašini. Panično čeprka po džepovima, ne bi li bar u njima našla nešto što može iskoristiti. Prazni ih mahnito. Očajnički pogledom traži nekog keca... Ili bar neku dvojku - možda tref (osmeh - da, sigurno bi sada baš ona bila od veće koristi)... "Ma, da li je moguće...?" Toliko trenutno neupotrebljivih reči i fraza, saveta i ideja drži u rukama, i ni u jednoj od tih stvari ne nalazi pomoć... ni utehu... ništa... Možda ih može upotrebiti u nekoj drugoj situaciji, ali ne u ovoj! Nemoćna je. Okreće polako dlanove i pušta da joj kompletna sadržina džepova sklizne u ništavilo. Razmišlja... Možda je promašila voz, možda vreme, možda je izašla na pogrešnoj stanici, možda...



Zalud traži. Ne može da se pronadje. Sigurna je da bi bila tu da jeste, ali se nije pojavila na bojnom polju. Nije došla da se sukobi sa sobom. Možda je odustala od borbe... Ovaj put. Samo ovaj put. Samo ovaj put i nikada više!



- JA