Join the new world

Недеља поподне. Киша. Сам у соби. Идеалан моменат да се напише још један clanak. Први clanak "Истина може бити само једна" и ваша рекација на исти, превазишла су сва моја очекивања. Хвала Вам на томе. О чему писати у другом clanku! Хмм. Нисам паметан… Овако, написаћу вам и описати нешто из наше историје што је званично и Исток и Запад потврдио као историску чињеницу да се десило и покушати са Вама да извучем закључак из тога...ако је то уопште и могуће. Препричаћу Вам један дан у Турској неколико година после Косовске битке.

Битка код Ангоре (данашња Анкара) одиграла се 28. јула 1402. год. између Османлијских Турака под командом турског султана Бајазита I Монгола под командом Тамерлана. Зашто баш ова битка?!

Зато што се тог дана на страни Турака борила и српска војска под заповедништвом Стефана Лазаревића. Са једне стране генерал Тамерлан и његова монголска војска, њих око 850.000, са друге стране Бајазит (сигурно знате о ком човеку се ради) и његова армија од око 120.000 бораца. У Бајазитовој војсци, међу његовим вазалима, било је око 10.000 Срба које је предводио Стефан Лазаревић. Срби су држали леви бок бојног поља. Уз њега био је његов брат Вук и њихови сестрићи Гргур и Ђурађ, синови Вука Бранковића. Међу српским ратницима било је и око 1500 тешко оклопљених коњаника. Бајазит је у склопу своје војске имао катапулте за бацање грчке ватре али је у журби да стигне Монголе да не дозволи да му запале Ангору (читај Анкару) оставио своју артиљерију далеко иза себе. С друге стране Тамерлан је у саставу војске имао 32 борбена слона и бацаче нафтe.



У зору 28. јула обе су се војске постројиле за битку северно од Ангоре. У превеликој жељи за слатком водом (монголи су све изворе воде у околини отровали – тактика коју је користио Џингис Кан) Турци су нервозно напали први! Монголи су у првом налету одбачени акцијом српских трупа чију храброст истичу и византијски и персијски извори. Српски коњаници растерали су монголске стрелце на коњима и сударили се са монголском коњицом која је под силним налетом тешко оклопњених српских коњаника почела да попушта и да се повлачи. За њима је наступала српска пешадија. Према неким изворима брзина напредовања српске тешке коњице је била толика да је Бајазит у једном тренутку, уплашен да ће његово лево крило бити одсечено од главнине снага издао наредбу за њихово повлачење на положаје ближе центру турске војске. Потом је уследио снажан напад монголске коњице који је у потпуности разбио десно турско крило. После извесног времена сва је лака османлијска коњица била разбијена, а деспот Стефан Лазаревић одсечен од центра, је још увек одолевао монголским нападима. Када је Стефан Лазаревић видео да турска војска напушта бојно поље и да даља борба нема више смисла, одлучио је да се повуче. У току повлачења, иако рањен, пробио се заједно са својим оклопницим до Бајазита како би му омогућио да се повуче. Тврдоглави Бајазит, који је још увек чврсто држао центар са 10.000 балканских јаничара, одбио је да напусти бојно поље верујући да исход битке још увек није одлучен. Како је Бајазит одбио, Стефан се повукао сам према западу. Монголи га нису нападали прилико повлачења. Неки кажу из поштовања према Србима, њиховој храбрости и ратничкој вештини коју су тог дана на бојном пољу показали, док неки пишу да у монголској војној доктрини непријатељ се не напада и не гони приликом повлачења. Дуж овог пута у близини Анкаре и дан данас постоји топоним Срб гази (српски победник) који сведочи о храбрости и јунаштву српске војске. Бајазит је на једном вису наставио борбу с јаничарима до вечери, али је при покушају да се пробије пао с коња и био заробљен. Заробљен је и Гргур Бранковић који је са својим борцима покушао да заштити Бајзита, али је касније откупљен од стране Срба. Том приликом заробљена је Бајазитова супруга Оливера, сестра Стефана Лазаревића, најмлађа ђерка кнеза Лазара Хребељановићаи кнегиње Милице. Неки историчари тврде да је она заробљена на самом бојном пољу. Једноставно није желела да у тако крвавој битци окрене леђа своме мужу Бајазиту.



Тамерлан је у почетку имао коректан однос према заробљеном Бајазиту али не задуго. Почео је да га води свуда са собом у кавезу и да га користи као ослонац за ноге. Врхунац иживљавања био је када је Тамерлан наредио да га Оливера у Бајазитовом присуству служи вином. Иако неки извори наводе да су Бајазитабатине убиле, други сматрају да је понижен овим призором испио отров сакривен у прстену или да је извршио самоубиство лупајући главом о решетке кавеза. Углавном, Бајазит је умро у марту 1403. након осам месеци проведених у заробљеништву. Недуго после тога деспот Стефан Лазаревић откупио је од монгола Оливеру и вратио у Србију на свој двор. Стефан Лазаревић је на повратку у Србију застао у Константинопољу, где је од, намесника и савладара византијског цара Манојла II, Јована VII добио титулу деспота, највише византијско достојанство после царског. На повратку у Србију упустио се у борбу за престо са својим сестрићем Ђурађем Бранковићем која ће трајати све до њиховог измирења 1412. год. За време владавине деспота Стевана Лазаревића и његовог наследника Ђурађа Бранковића Србија ће доживети поновни процват и обнову државности, али ће под сталним турским налетима поклекнути и коначно престати да постоји са падом Смедерева 1459. год.

Занимљива прича зар не?! Мало да се позабавимо логиком на крају.

Како је могуће да једна "поробљена" нација после једне такве крваве косовске битке одлази са својом елитном војском да тако храбро и поносно брани и чува леђа „господару“ свом?!

Да ли смо то преко ноћи заборавили пале витезове и одпешачили 1000 километара далеко да џелате своје бранимо?!

Ако смо то већ урадили, који нам је мотив био?!

Најелитнија српска оклопна коњица у том тренутку 1000 километара ван Србије...мало чудно зар не?!

Зашто нам се ова прича није причала у школама?!

Зашто постоји још оваквих и сличних прича које нам нису испричане?!

Толико питања а тако мало одговора у нашој литератури...као да се то уопште није ни десило. Чудан смо ми народ.